Ко је крив? Ко је крив?
Родитељи или систем?
Пребацивање кривице не престаје.
Сваке године иста прича.
Деца одлазе на психијатрију због напада панике пред крај школске године у трци за петицама.
Па онда неки кажу: „Ко им је крив и нама је било тако па нисмо пуцали!”
Други кажу: „За све су криви мобилни телефони и интернет!”
Велики број, углавном оних који немају искуства са школарцима или родитељи малобројне деце који у средњој школи уживају у учењу и немају других интереса, кажу: „За све су криви родитељи!”
У овој нашој шупи где смо навикнути да пребацују кривицу с правог кривца на мале, обичне људе, родитељи су криви за све…
Ко је крив јер је пао разред? Родитељ.
Ко је крив јер је у тридесетој незапослен? Родитељ.
Ко је крив јер је остала трудна са 16? Родитељ.
Данас бити родитељ значи бити дежурни кривац!
А систем? Ма не, систем је за 5.
Истраживања која показују да нам је школство на самом дну, резултати који показују поражавајуће опште знање на крају школовања, све то је ситница, небитно.
Родитељи су криви.
Мислила сам да нећу.
Али огорчена сам на школски систем. Можда сам и лош родитељ. Прихватам ако ће то убрзати промене.
Читам пре пар дана писмо једног директора родитељима (који су криви за све), како не треба тражити од деце добре оцене из свих предмета, јер једном уметнику не треба математика или шта ће књижевност математичару.
По тој логици би било овако: Нечије дете силно жели да студира историју или право и има двојку из математике целу средњу школу. Зашто не би, двојка је довољна оцена. Математика га не занима! Онда дође пријемни испит за факултет, а он за ту уметност нема довољно бодова јер је имао двојку из математике.
Ево још једног примера: Основац. Изузетно талентован за језике и сасвим је очигледно да жели да настави школовање у језичкој гимназији, али за упис му треба барем 88 бодова, што значи јак одличан просек у сва четири разреда. То не укључује два из математике, физике и хемије.
Господине директоре, нешто вам у писму не штима.
За упис се гледа просек СВИХ оцена.
Тај родитељ који је крив за све, подстиче дете да из свих предмета има што боље оцене. Јер зна да никако неће моћи да упише што жели ако не буде тако. А он жели детету срећу, да једног дана ради то што воли. Свесни су тога и средњошколци па им не треба родитељ да им црта чињенице које говоре: „Ако не будеш имао јако добре оцене из математике која не мора да те занима јер желиш да студираш право, родитељи ће ти плаћати припреме за пријемни испит масно.”
У неком, нама утопијском друштву, средњошколци би бирали предмете које желе па би уместо њих 15 имали 6 одабраних. И уживали би учећи, стизали би све.
Припремали би се за оно што желе даље у животу и на крају крајева на матури не би сви писали есеје и решавали тригонометријске функције као што је то случај сада. Онда, можда родитељи не би били криви јер „форсирају“ децу да имају једнак успех из свих предмета.
Могли би напокон да се опусте и уживају у школовању своје деце. Можда би уместо да стрепе, задње месеце школе посветили више времена опуштеним породичним дружењима. Овако ће с децом на психијатрију.
Имамо жртве система: родитеље, децу и професоре. Сасвим сам сигурна да ниједна од три скупине не воли школу. Тужно.
Сви су на рубу. Шта се још мора догодити да кренемо с озбиљном реформом школства.
Не желим више никада чути „родитељ је крив” када је о овој теми реч.
Аутор: Mama, ja sam gladan