Млада учитељица обраћа се родитељима с молбом да прекину бесмислену јурњаву та оценама. Без истинске заинтересованости за усвајање одређеног знања неће бити никаквог дугорочног успеха.
„Ићи ћеш у шетњу кад завршиш домаћи задатак“. „Имаш четири четворке на полугодишту! Нема више гледања филмова с другарима!“ Родитељи врло често, а да тога сами нису ни свесни, утерују своју децу у кавез. У том кавезу у свим предметима мора бити оцена пет, на школским и општинским такмичењима се мора побеђивати, на спортским освајати медаље, на родитељским састанцима бити истакнут као пример. Дете које је постигло резултат охрабрује се новим телефоном, скутером или излетом. Испада да је циљ детета бити добар за родитеље.
Не стварајте од свог детета средство за остварење својих циљева!
Још издалека сам видела разредну осмог разреда која је врло брзо и одлучно корачала према мени. Чак сам већ и знала с којим је питањем кренула према мени. Јер, историја се понавља.
– Ви опет намеравате да оном малом закључите четворку на полугодишту? Већ смо расправљали о томе!
– Ако дете не слуша оно што говорим, не ради на часовима, чак и не покушава, зашто сам дужна да дам оцену више? Ни четворку не треба да добије.
– Али он у свим другим предметима има саме петице. Само код вас четворку.
– Чула сам вас.
Детету је апсолутно свеједно каква ће знања стећи или о којем је предмету реч, пре свега му је неважно што о њему мисле његови колеге из разреда или учитељи. Њему је важно да његови родитељи у дневнику угледају ступац пун петица и пошаљу га на зимске празнике у Париз. А његови родитељи, чести посетиоци школе, прилазе сваком учитељу и траже додатне задатке само због те несрећне оцене.
Ја сам у начелу против оцењивања од један до пет. Но, можда ће моја четворка том дечаку барем послужити као мотивација за учење одређеног градива или подстакнути његове родитеље да се замисле над тим да без заинтересованости ништа не успева.
Дете би требало да буде заинтересовано за стицање знања, а не нових геџета
Какву врсту друштва желимо да створимо кад наша деца моле за оцене са сузама у очима? Ако кажњавате своје дете због тројке из контролног из физике, највероватније је да ће запалити све књиге из тог предмета одмах после матуре. А ви ћете онда говорити како школа не пружа знање, да је образовање данас на ниској разини, а учитељи нису у стању ничему да науче децу.
Пронађимо дефиницију глагола „учити“. Ако неко нешто учи, то значи да тај човек усваја, стиче неко знање, вештине у одређеном теоретском или практичном подручју људске активности. Није довољно знати да је угљен-моноксид безбојни отровни гас без мириса, морате се знати спасити од тровања или, још боље, спречити његов улазак у организам.
У школи се догађа непрекидан ток знања, али оно што дете извуче из свега, то је његова ствар.
Ако је дете заинтересовано за предмет, проучаваће га, не због оцене, него због знања. Оцена је само показатељ знања, а не циљ којем треба тежити.
Данас, када се ваше дете врати из школе, не питајте га коју је оцену добио, него што је ново научио.
Учите од детета, учите с дететом! Заинтересујте га за стицање знања. Престаните га корити за тројку, престаните сваки час контролисати његове оцене у електронском именику. Будите поносни када вам помогне да поставите рутер или пресели фикус на северни прозор јер му је тамо боље.
Извор: newtonew.com / Школски портал
Podsećamo da dete na sticanje znanja treba da podstaknu oni čiji je to posao. Da li otac koji je fizički radnik i majka koja je kasirka treba svoje dete da motivišu da stiče saznanja iz hemije? Ako to ne ume da uradi nastavnik hemije, ti ljudi su nemoćni. Drugo, ocena je demonstracija moći nad detetom i nad roditeljem. Roditelj najčešće nema potpuni uvid u metodologiju ocenjivanja, a neprekidno je svestan da od detetove ocene zavisi upis u željenu srednju školu. Priča o znanju je tu kod svih aktera potisnuta u drugi plan, jer su i deca i roditelji pod pritiskom završnog testa, i nikog ne zanima znanje, već brojčani uspeh. Objektivno, najmanji je pritisak u tom pogledu na nastavniku. On je autoritet koji ocenjuje i koji ne snosi nikakve sankcije ukoliko deca koju uči imaju loše rezultate pri upisu u srednju školu.To što nastavnik trpi povremene bezobrazluke određenih roditelja: to ide sa profesijom. To trpe lekari, službenici i generalno svi oni koji su na državnom platnom spisku. Dakle, ova neprekidna kuknjava na nezainteresovanu decu i roditelje koji treba da se bave motivacijom dece za sadržaje koje sami ne razumeju – počinje već da vređa inteligenciju.
Ali roditelji treba da znaju i da su zelje jedno, a mogucnosti dece nesto sasvim drugo i da nemaju sva deca ni iste inteleketualne, a ni radne sposobnosti, a o samodisciplini da i ne govorimo. Stoga budimo realni koliko je do nastavnika, a koliko do deteta i roditelja. Uostalom svuda u svetu postoje losi, solidni, dobri i sjajni nastavnici. Koliko god da je losih, ostali su jos uvek u velikoj vecini. Realni roditelji traze resenja, nerealni uvek dezurnog krivca.
Da li je realno rešenje 14 jedinica, nekoliko dvojki-trojki i jedna jedina petica iz predmeta zvanog informatika u odnosu na 25 đaka koliko ima jedan razred? U današnje vreme, u eri informacionih tehnologija, u 21. veku?
Pita otac odeljenskog staresinu sta mali ima iz srpskog,matematike,hemije.Sve jedinice i dvojke.A sta ima iz vladanja?Ima peticu,dobar je drug,vaspitan.,,E,razredna,iz onoga sto ga ja ucim ima pet Iz onoga sto od vas uci ima slabe ocene.Vi ne radite,onda,svoj posao dobro!“.
Pita otac odeljenskog staresinu sta mali ima iz srpskog,matematike,hemije.Sve jedinice i dvojke.A sta ima iz vladanja?Ima peticu,dobar je drug,vaspitan.,,E,razredna,iz onoga sto ga ja ucim ima pet Iz onoga sto od vas uci ima slabe ocene.Vi ne radite,onda,svoj posao dobro!“.
Odlično rečeno!
U potpunosti se slažem i moram da dodam da nije realno očekivati da jedno dete bude podjednako zainteresovano za sve predmete u školi, naročito u toj meri da ih još i dodatno proučava. Takođe, gust raspored testiranja i obimno gradivo ne ostavljaju prostora za „širenje“ znanja čak ni iz onih predmeta koji ih zaista interesuju. I, naravno, za motivaciju je zadužen isključivo nastavnik, kao i za plan napredovanja deteta koje nije dovoljno motvisano ili pokazuje slabe rezultate.
Baf !!!
Pravo u metu ?
Bravo Anna, kao da sam ja pisala…. ja ne mogu da verujem da moje dete, danas, u 21. veku ima jedinicu iz informatike!!! U čemu je problem? Nisam od roditelja koji „vise“ u školi, ne hvatam „za gušu“ nikoga a kamoli da pokušavam ostvariti neke svoje snove kroz dete (kako nas etiketiraju, bla, bla, bla kad nema šta drugo da se kaže). I opet, ne mogu da verujem da postoji danas nastavnik informatike koji ne može da zainteresuje decu da imaju makar trojke iz tog predmeta. Ja moje dete ne jurim, ne pritiskam (naravno da mi je krivo što ima lošu ocenu) i smatram da će popraviti ocenu jer bi mi neverica bila da ide na popravni ispit na kraju godine iz tog predmeta. Od 25 učenika iz razreda, 14 učenika ima jedinice, ima nekoliko dvojki i trojki, samo JEDNA petica (???) i to je to. Da li je ovde problem u deci? Ja i ne želim da imam uvid u metodologiju ocenjivanja i sveopšteg rada sa decom u školama. Nije moja struka ali vidim mnogo nepravilnosti zbog kojih često samo deca snose posledice. Roditelji nisu predavači. Na roditelju je samo da pomogne u svom domenu detetu i da ga usmeri ukoliko to dete traži od roditelja. Alergična sam na onu: „Radite, radite sa svojom decom…. a mi ćemo da ih vodamo po (skupim) ekskurzijama i maturskim večerima“. Je li to poenta? I na kraju, deca jesu ono što stvorimo u svakom smislu ove reči prvenstveno mi roditelji…. ali ne samo mi! Deca su odraz (uvek ću to reći i stojim iza toga) i okruženja van kuće, i nastavnika, i lekara, i poštara, i policajca, i prodavca, i arhitekte…. celoga društva.
Kada smo mi upisivati srednju školu, ispit se organizovao u toj srednjoj školi. Pod kakvim smo pritiskom mi bili?? Previše priče o stresu… Sa se deca testiraju ozbiljno jednom godišnje interno u školi, ne bi bilo stresno već normalno… Ko redovno uči, nema tih problema!
Deca su prvo odraz svojih roditelja i situacije u kući!
Ko je rekao da deca nisu prvenstveno odraz roditelja? Da li ste pročitali ceo komentar ukoliko uspevate da zadržite pažnju pri čitanju….
Deca su prvo odraz svojih roditelja i situacije u kući!
Tacno. Bez lične, unutrašnje i iskrene motivacije dece nema pravog napretka. Svi drugi motivi su surogat.
Ali postoji i ona druga strana medalje vezana za nastavni kadar koji cesto nije u stanju da motivise decu, da prenese znanje na pravi nacin ili prosto nema dovoljno ljubavi za njih. Da ne pominjem one koji su sticajem (nesrećnih) okolnosti „završili“ u toj branši a ne vole takav posao…
A vrsta, obim i kvalitet predviđenog nastavnog gradiva, kriterijumi za ocenjivanje, uslovi u kojima se nastava odvija, učila koja su raspoloživa i koliko se u njih (ne)ulaže… e to ne znam u koju od ove dve strane medalje spada… biće da je to treća, nezavisna dimenzija…