Mlada učiteljica obraća se roditeljima s molbom da prekinu besmislenu jurnjavu ta ocenama. Bez istinske zainteresovanosti za usvajanje određenog znanja neće biti nikakvog dugoročnog uspeha.
„Ići ćeš u šetnju kad završiš domaći zadatak“. „Imaš četiri četvorke na polugodištu! Nema više gledanja filmova s drugarima!“ Roditelji vrlo često, a da toga sami nisu ni svesni, uteruju svoju decu u kavez. U tom kavezu u svim predmetima mora biti ocena pet, na školskim i opštinskim takmičenjima se mora pobeđivati, na sportskim osvajati medalje, na roditeljskim sastancima biti istaknut kao primer. Dete koje je postiglo rezultat ohrabruje se novim telefonom, skuterom ili izletom. Ispada da je cilj deteta biti dobar za roditelje.
Ne stvarajte od svog deteta sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva!
Još izdaleka sam videla razrednu osmog razreda koja je vrlo brzo i odlučno koračala prema meni. Čak sam već i znala s kojim je pitanjem krenula prema meni. Jer, istorija se ponavlja.
– Vi opet nameravate da onom malom zaključite četvorku na polugodištu? Već smo raspravljali o tome!
– Ako dete ne sluša ono što govorim, ne radi na časovima, čak i ne pokušava, zašto sam dužna da dam ocenu više? Ni četvorku ne treba da dobije.
– Ali on u svim drugim predmetima ima same petice. Samo kod vas četvorku.
– Čula sam vas.
Detetu je apsolutno svejedno kakva će znanja steći ili o kojem je predmetu reč, pre svega mu je nevažno što o njemu misle njegovi kolege iz razreda ili učitelji. Njemu je važno da njegovi roditelji u dnevniku ugledaju stupac pun petica i pošalju ga na zimske praznike u Pariz. A njegovi roditelji, česti posetioci škole, prilaze svakom učitelju i traže dodatne zadatke samo zbog te nesrećne ocene.
Ja sam u načelu protiv ocenjivanja od jedan do pet. No, možda će moja četvorka tom dečaku barem poslužiti kao motivacija za učenje određenog gradiva ili podstaknuti njegove roditelje da se zamisle nad tim da bez zainteresovanosti ništa ne uspeva.
Dete bi trebalo da bude zainteresovano za sticanje znanja, a ne novih gedžeta
Kakvu vrstu društva želimo da stvorimo kad naša deca mole za ocene sa suzama u očima? Ako kažnjavate svoje dete zbog trojke iz kontrolnog iz fizike, najverovatnije je da će zapaliti sve knjige iz tog predmeta odmah posle mature. A vi ćete onda govoriti kako škola ne pruža znanje, da je obrazovanje danas na niskoj razini, a učitelji nisu u stanju ničemu da nauče decu.
Pronađimo definiciju glagola „učiti“. Ako neko nešto uči, to znači da taj čovek usvaja, stiče neko znanje, veštine u određenom teoretskom ili praktičnom području ljudske aktivnosti. Nije dovoljno znati da je ugljen-monoksid bezbojni otrovni gas bez mirisa, morate se znati spasiti od trovanja ili, još bolje, sprečiti njegov ulazak u organizam.
U školi se događa neprekidan tok znanja, ali ono što dete izvuče iz svega, to je njegova stvar.
Ako je dete zainteresovano za predmet, proučavaće ga, ne zbog ocene, nego zbog znanja. Ocena je samo pokazatelj znanja, a ne cilj kojem treba težiti.
Danas, kada se vaše dete vrati iz škole, ne pitajte ga koju je ocenu dobio, nego što je novo naučio.
Učite od deteta, učite s detetom! Zainteresujte ga za sticanje znanja. Prestanite ga koriti za trojku, prestanite svaki čas kontrolisati njegove ocene u elektronskom imeniku. Budite ponosni kada vam pomogne da postavite ruter ili preseli fikus na severni prozor jer mu je tamo bolje.
Izvor: newtonew.com / Školski portal
Podsećamo da dete na sticanje znanja treba da podstaknu oni čiji je to posao. Da li otac koji je fizički radnik i majka koja je kasirka treba svoje dete da motivišu da stiče saznanja iz hemije? Ako to ne ume da uradi nastavnik hemije, ti ljudi su nemoćni. Drugo, ocena je demonstracija moći nad detetom i nad roditeljem. Roditelj najčešće nema potpuni uvid u metodologiju ocenjivanja, a neprekidno je svestan da od detetove ocene zavisi upis u željenu srednju školu. Priča o znanju je tu kod svih aktera potisnuta u drugi plan, jer su i deca i roditelji pod pritiskom završnog testa, i nikog ne zanima znanje, već brojčani uspeh. Objektivno, najmanji je pritisak u tom pogledu na nastavniku. On je autoritet koji ocenjuje i koji ne snosi nikakve sankcije ukoliko deca koju uči imaju loše rezultate pri upisu u srednju školu.To što nastavnik trpi povremene bezobrazluke određenih roditelja: to ide sa profesijom. To trpe lekari, službenici i generalno svi oni koji su na državnom platnom spisku. Dakle, ova neprekidna kuknjava na nezainteresovanu decu i roditelje koji treba da se bave motivacijom dece za sadržaje koje sami ne razumeju – počinje već da vređa inteligenciju.
Ali roditelji treba da znaju i da su zelje jedno, a mogucnosti dece nesto sasvim drugo i da nemaju sva deca ni iste inteleketualne, a ni radne sposobnosti, a o samodisciplini da i ne govorimo. Stoga budimo realni koliko je do nastavnika, a koliko do deteta i roditelja. Uostalom svuda u svetu postoje losi, solidni, dobri i sjajni nastavnici. Koliko god da je losih, ostali su jos uvek u velikoj vecini. Realni roditelji traze resenja, nerealni uvek dezurnog krivca.
Da li je realno rešenje 14 jedinica, nekoliko dvojki-trojki i jedna jedina petica iz predmeta zvanog informatika u odnosu na 25 đaka koliko ima jedan razred? U današnje vreme, u eri informacionih tehnologija, u 21. veku?
Pita otac odeljenskog staresinu sta mali ima iz srpskog,matematike,hemije.Sve jedinice i dvojke.A sta ima iz vladanja?Ima peticu,dobar je drug,vaspitan.,,E,razredna,iz onoga sto ga ja ucim ima pet Iz onoga sto od vas uci ima slabe ocene.Vi ne radite,onda,svoj posao dobro!“.
Pita otac odeljenskog staresinu sta mali ima iz srpskog,matematike,hemije.Sve jedinice i dvojke.A sta ima iz vladanja?Ima peticu,dobar je drug,vaspitan.,,E,razredna,iz onoga sto ga ja ucim ima pet Iz onoga sto od vas uci ima slabe ocene.Vi ne radite,onda,svoj posao dobro!“.
Odlično rečeno!
U potpunosti se slažem i moram da dodam da nije realno očekivati da jedno dete bude podjednako zainteresovano za sve predmete u školi, naročito u toj meri da ih još i dodatno proučava. Takođe, gust raspored testiranja i obimno gradivo ne ostavljaju prostora za „širenje“ znanja čak ni iz onih predmeta koji ih zaista interesuju. I, naravno, za motivaciju je zadužen isključivo nastavnik, kao i za plan napredovanja deteta koje nije dovoljno motvisano ili pokazuje slabe rezultate.
Baf !!!
Pravo u metu ?
Bravo Anna, kao da sam ja pisala…. ja ne mogu da verujem da moje dete, danas, u 21. veku ima jedinicu iz informatike!!! U čemu je problem? Nisam od roditelja koji „vise“ u školi, ne hvatam „za gušu“ nikoga a kamoli da pokušavam ostvariti neke svoje snove kroz dete (kako nas etiketiraju, bla, bla, bla kad nema šta drugo da se kaže). I opet, ne mogu da verujem da postoji danas nastavnik informatike koji ne može da zainteresuje decu da imaju makar trojke iz tog predmeta. Ja moje dete ne jurim, ne pritiskam (naravno da mi je krivo što ima lošu ocenu) i smatram da će popraviti ocenu jer bi mi neverica bila da ide na popravni ispit na kraju godine iz tog predmeta. Od 25 učenika iz razreda, 14 učenika ima jedinice, ima nekoliko dvojki i trojki, samo JEDNA petica (???) i to je to. Da li je ovde problem u deci? Ja i ne želim da imam uvid u metodologiju ocenjivanja i sveopšteg rada sa decom u školama. Nije moja struka ali vidim mnogo nepravilnosti zbog kojih često samo deca snose posledice. Roditelji nisu predavači. Na roditelju je samo da pomogne u svom domenu detetu i da ga usmeri ukoliko to dete traži od roditelja. Alergična sam na onu: „Radite, radite sa svojom decom…. a mi ćemo da ih vodamo po (skupim) ekskurzijama i maturskim večerima“. Je li to poenta? I na kraju, deca jesu ono što stvorimo u svakom smislu ove reči prvenstveno mi roditelji…. ali ne samo mi! Deca su odraz (uvek ću to reći i stojim iza toga) i okruženja van kuće, i nastavnika, i lekara, i poštara, i policajca, i prodavca, i arhitekte…. celoga društva.
Kada smo mi upisivati srednju školu, ispit se organizovao u toj srednjoj školi. Pod kakvim smo pritiskom mi bili?? Previše priče o stresu… Sa se deca testiraju ozbiljno jednom godišnje interno u školi, ne bi bilo stresno već normalno… Ko redovno uči, nema tih problema!
Deca su prvo odraz svojih roditelja i situacije u kući!
Ko je rekao da deca nisu prvenstveno odraz roditelja? Da li ste pročitali ceo komentar ukoliko uspevate da zadržite pažnju pri čitanju….
Deca su prvo odraz svojih roditelja i situacije u kući!
Tacno. Bez lične, unutrašnje i iskrene motivacije dece nema pravog napretka. Svi drugi motivi su surogat.
Ali postoji i ona druga strana medalje vezana za nastavni kadar koji cesto nije u stanju da motivise decu, da prenese znanje na pravi nacin ili prosto nema dovoljno ljubavi za njih. Da ne pominjem one koji su sticajem (nesrećnih) okolnosti „završili“ u toj branši a ne vole takav posao…
A vrsta, obim i kvalitet predviđenog nastavnog gradiva, kriterijumi za ocenjivanje, uslovi u kojima se nastava odvija, učila koja su raspoloživa i koliko se u njih (ne)ulaže… e to ne znam u koju od ove dve strane medalje spada… biće da je to treća, nezavisna dimenzija…