Današnja deca su razmažena, bogom dana, povlašćena, misle da je svet njihov i da im sleduje sve što žele.
I zaista, okruženi smo osobama s narcisoidnim karakteristikama. Samo što te osobe više nisu deca. To sam ja, moje prijateljice, njihovi roditelji i svekrve, moji roditelji, svekrva, matični lekar, vaspitačice u obdaništu, žena koja meri povrće u prodavnici.
Nije lako s nama razgovarati. Mi smo najpametniji, znamo sve što se može znati o svemu ili makar u nečemu, kada razgovaramo (čitaj: svađamo) idemo na pobedu (čitaj uništenje).
Objavljuju se nostalgični tekstovi u kojima se roditelji optužuju za permisivnost, sa savetima da treba više stegnuti decu, onako kako su naši roditelji vaspitavali nas. Pošto smo mi savršeno ispali, jel’te, pa smo reper po kome se treba ravnati. Dabome.
Zašto smo ispali tako „savršeni“, da svaki put moramo da budemo u pravu. Na svaki rizik da neko ugrozi naš ugled, uzvraćamo svim sredstvima koja su nam na raspolaganju.
Našim roditeljima ne može se zameriti da su bili permisivni. Nije nam bio dat izbor, pravo odlučivanja i sloboda ponašanja. Kontrola je bila stroga, a kršenje pravila – kao po pravilniku precizno kažnjavano batinama, strahovitim pretnjama, brukanju i uskraćivanju ljubavi i privilegija. Posećivali smo „kolektiv“, mnogo radili u školi i u kući, bavili se sportom, nismo imali mobilne telefone ni tri para patika, učili su nas da poštujemo starije i autoritete. Ma divota. Raj na zemlji. Pa eto, baš u toj našoj kontrolisanoj, „poštovanju“ učenoj generaciji, stvari ispadaju iz kontrole. Očajno tražimo poštovanje – „Je l’ znaš ti ko sam ja? Ne smeš se tako sa mnom ponašati!“ I sve kasnimo po deset minuta čisto da pokažemo da ima i koga čekati; i sve smo sarkastični jer nas to prikazuje inteligentno superiornima, a u stvari samo pokazujemo da ne umemo da izađemo na kraj sa svojom ogorčenošću (khm, khm).
I dalje smo, kao kad smo bili deca, gladni poštovanja i priznanja, izbili su nam i iz glave i iz srca da to zaslužujemo; sada su nam rezerve slabe i razjarimo se kad nam ih neko dira.
A mi, i kada se ponašamo po bontonu, retko kada gajimo iskreno poštovanje prema osobama sa kojima delimo svet. Koliko su naši gestovi prazni, vidi se po našoj netrpeljivosti prema slabijima – deci, mladima, ženama, tamnijima, sitnijima, starima, podređenima. „Ćutimo i trpimo“ samo „autoritete“. To nije poštovanje – to je najobičniji strah. Isti onaj strah koji su nam uterali u kosti „disciplinovanjem“.
Ali, postali smo vešti (a naročito – vešte, jer devojčicama je naročito strogo zabranjivano i kažnjavano neprihvatljivo ponašanje) u izbegavanju kontrole i posledica. Onoliko vešti, koliko smo bili i kontrolisani. Imali smo prilika da usavršimo tu veštinu – do puberteta smo već bili eksperti da pokažemo nastavnicima i roditeljima ono što žele da vide, lažnu, „bogougodnu“ sliku sebe. I, vala, izmičemo kontroli – i u zakonu njegovim izvrdavanjem, a još opasnije – u moralu.
O moralu nismo morali mnogo da lupamo glavu. „Nema šta ti da razmišljaš, uradi kako ti se kaže.“ Na pravila smo jaki ali na moralna načela smo nešto slabiji. Danas, bitno je da poštujemo zakon (autoritet, kontrolu) odnosno da nas ne uhvate kako ga ne poštujemo. Dočekaćemo mi svojih pet minuta, pa da svi vide ko smo mi. I kada ih dočekamo, svi lepo i vide – kako smo nametljivi, netrpeljivi i arogantni – u stvari – gladna deca.
Terali su nas da budemo „dobri“ – bolji – rangirani po ocenama, po profesiji roditelja, po izgledu; ne samo da su od toga zavisile privilegije, nego i kako smo definisani i obeležani. Dizali su nas u nebesa zato što bi nam neko upisao peticu, ali čim bismo postupili iole van norme – bili smo kažnjavani. I zbunjeni – „otkud sad ovo, kada sam ja ‘najbolja’“? To licemerje i laž urušilo je naše poverenje u autoritete i naše samopouzdanje pre nego što ga je i bilo. Nije ni čudo da smo mi „dobri“ postali nadobudni i agresivno se čuvamo od pada, jer je to gubljenje statusa i blagonaklonosti; a mi „loši“ smo postali zavidljivi, otpadnici, nevidljivi, „neshvaćeni“, nemotivisani. Ta prisilna kompetitivnost je, takođe, najčešće zavidljivost usled straha. Često smo i kombinacija ove dve krajnosti, a i jedna i druga imaju narcisoidne karakteristike.
A današnja deca? Današnja deca su bolja od nas. I te kako su i stegnuta i pritisnuta, i uče se da poštuju starije, zatrpavaju se domaćim zadacima, privatnim časovima, kursevima jezika – jer, zaboga, život je takmičenje i borba, moraš pregaziti drugara iz klupe ako hoćeš da postaneš „neko i nešto“. Samo što – ne. Zatrpavaju se strahovima, pretnjama, kaznama, nagradama, nasiljem, nebrigom, nemarom, sebičnošću, pritiskom medija i društva – kontrolisana i pritiskana, isto kao što smo i mi bili „pošteno“ vaspitani – samo sada više nego ikada.
Ponavljamo istoriju, radimo isto što su i nama radili – a očekujemo drugačije rezultate.
Kontrola i kazna ne uče dobroti i čestitosti, već kako iste izbeći. Batine stvaraju ljude koji batinaju.
Poverenje, podrška i sloboda razvijaju osobe od poverenja, moral, veru u sebe i drugoga.
Metodom „pokušaj-greška-korekcija“, i našom ljubavlju – stvaramo ljude za kakvima romantično čeznemo po sentimentalnim kritikama omladine. Osim ako ne čeznemo o zlim bezobraznicima puštenim s lanca. Onda ništa.
Autor: Zmajka