Ko daje šestogodišnjaku telefon u ruke i instalira mu agresivne igrice?
Ko dozvoljava deci da uz ekran svakog dana provedu najveći deo vremena?
Ko su roditelji koji u tome ne vide problem?
Ovi poslednji, verujem, ne postoje. Postoje samo oni koji su rešili da njihovo dete nije vredno truda. A da je odličan izgovor „svi su sad ispred ekrana“ ili „neću da moje dete zaostaje za vršnjacima“.
Pre nekoliko dana sedela sam sa drugaricom i pričala baš o ovoj temi. Kaže, njena koleginica ima petnaestogodišnjakinju. Kao i svi petnaestogodišnjaci, ima svoj mobilni telefon. I to je potpuno u redu. Nezamislivo je danas da dete tog uzrasta nema smartfon i sigurno da joj je potreban. Lak pristup informacijama, komunikacija, učenje, toliko je razloga da starijem tinejdžeru obezbedite pametni uređaj. Problem nastaje kad poverujete da je vaš zadatak završen onog trenutka kad u prodavnici mobilnih telefona iskeširate najnoviji model ajfona. Ako zanemarimo činjenicu da ste kupovinom telefona koji vredi više od jedne prosečne plate već zabrljali, onda je ta kupovina tek početak. Uz smartfon ide i odgovornost koju dete ne može imati urođenu. Ide i stalni nadzor. I razgovor o tome kako se uređaji koriste tako da nam donesu benefite. I dogovor o tome koliko vremena će dete provoditi uz ekran. Mnogi roditelji, nažalost, sve ovo preskoče. Ili, odustanu od borbe kad dete počne da pomera granice.
Ali da se vratimo na koleginicu s početka priče. Ona je, kaže, instalirala svojoj tinejdžerki aplikaciju kroz koju prati vreme koje ona provede uz ekran, dok su joj roditelji na poslu. A rekord? 18 sati! I slovima – osamnaest sati gledanja u ekran! To znači da pogled s telefona nije skidala dok je jela, odlazila u toalet, prala ruke… To znači da je, sasvim sigurno spavala svega par sati, da bi joj za skrolovanje i dopisivanje ostalo – 18! O tome da malo pospremi ili pomogne u kući dok su roditelji na poslu, ne vredi ni misliti.
I ona nije usamljen slučaj. I što je još važnije, nije kriva za to. Naša decu su masovno prepuštena ekranima.
„Pa dobro, bre, što joj ne ograniči putem te aplikacije na dva sata dnevno?!“
„Ne znam…“
„Pa može i da promeni šifru za vajfaj!“
„Može…“
„Ili, ako ne poštuje dogovor, uzme joj telefon kad krene na posao!“
„Pa da…“
Ipak, ništa od toga nije uradila. Pozvala bi je oko podne da je probudi da prošeta psa. Posle mnogo moljakanja, devojčica bi se razbudila i pristala.
Borba savremenih roditelja je teška. Oni svoju decu viđaju manje nego što je to bio slučaj s prethodnim generacijama. U kolektiv decu šalju mnogo ranije, a izazovi spoljašnjeg sveta mnogo su veći. Radi se po deset i više sati svakog dana jer treba ići u korak sa očekivanjima modernog sveta. Letovanja, automobili, brendirana odeća i najnoviji telefoni koštaju. Neće novac pasti s neba. Ali, sve to nam nije nikakav alibi da odustanemo od svoje dece. Nemamo pravo na to!
U ovoj priči stvari su prilično jasne. Roditelji se PLAŠE da postave granice. Njihovo dete već je zavisno od uređaja, a kada zavisniku oduzmete predmet zavisnosti, to je teško. Preteško. A sve počinje još dok su vrlo mali, pa se bace na pod onog trenutka kad im iz ruku uzmete uređaj. Naprave scenu. Reakcija je burna, silovita, nepodnošljiva. Možda će vikati na vas. Možda će bacati stvari, nazivati vas groznim imenima. I kakav ćete vi, onda, biti roditelj? Šta će reći komšije? Još gore, šta vam preostaje da uradite?!
Ali održavanje iluzije da ste dobar roditelj dok je u kući mir je baš to – iluzija. A najveću cenu platiće vaša deca u godinama koje dolaze.
Ograničite vreme koje dete provodi pred ekranom. Ne više od dva sata. Ako provodi vreme i napolju u sportu i druženju, onda može i malo više od toga. Ograničite i kontrolišite sadržaje koje konzumira. Ako vam je teško, ako ne ide, ako se borite, ako je porodica na ivici – potražite pomoć. Ali nemojte odustati od svog deteta. Nemate pravo na to.