Иако мала Нина још није одувала шест свећица на торти, у распореду њеног детињства понедељак је већ постао резервисан за клавир, уторак за балет, среда за слободне активности, четвртак за школицу глуме, а за петак још увек „конкуришу” уметничко клизање и ритмичка гимнастика. И док њени вршњаци роне кроз песак и веру се по „ракетама” у парку, она „рони” кроз свет енглеских неправилних глагола и балетских пируета и једва чека викенд не би ли се одморила од бројних обавеза.
С друге стране, град је „прелепљен” огласима разних школица у којима се малишани обучавају основама тениса, гимнастике, каратеа, плеса, страних језика, клавира, компјутера и глуме и који многе маме и тате стављају пред дилему – да ли треба брижљиво да испланирају свако слободно поподе свог чеда. А на питање „Да ли је детињство обликовано ’едукативним’ игрицама и ’школицама’ квалитетније од детињства кроз које лете лопте и у коме се луткама кува ручак?”, дечји психолог Ивана Латиновић одговара подсећањем да је игра највећа потреба детета предшколског узраста, али не „игра” с музичким нотама и француским глаголима, већ игра у парку и с вршњацима.
„Нажалост, већина родитеља има идеју шта дете треба да буде када порасте и сматра да ће у детету пронаћи Мају Плисецкају, Моцарта или Марију Кири – само ако се довољно потруде. Или, сматрају да никад није довољно рано да се дете на велика врата уведе у свет науке, компјутера или страних језика. Многе маме и тате су слепи или глуви за интересовања и склоности свог детета и упорно се труде да га обликују према замишљеној идеалној слици”, констатује Ивана Латиновић.
А на питање колико је различитих ваншколских активности оптимално, одговара: „Деца су бића веома различитих енергетских нивоа, тако да не постоји универзалан рецепт који је применљив за целу популацију малишана. Јер интересовања једног хиперактивног детета неће задовољити ни пет потпуно различитих активности, док ће за једно интровертно дете две ваншколске активности представљати праву менталну тортуру. А златна средина између ова два екстрема гласи – ако желите да испланирате слободна поподнева дечјег живота, определите се за спорт и један страни језик”, закључује Ивана Латиновић.
Иако многи родитељи сматрају да деца која су тек пропричала сопствени језик треба да почну да котрљају француско „р” и уче језик Шекспира, Гетеа или Достојевског, Љиљана Смуђа, професор језика и координатор школе страних језика „Галиндо” истиче да учење страног језика нема смисла ако је дете млађе од три (и по) године, а оптимални узраст за почетак учења језика јесу четврта и пета година живота.
„Не ради се само о дететовој способности да усваја нови језик, већ о обиму пажње. Велики проблем нам представљају и неки амбициозни родитељи, који желе да дете предшколског узраста истовремено учи неколико језика. Ови захтеви се одбијају, јер малишани млађи од десет година нису у стању да истовремено уче два страна језика”, објашњава Љиљана Смуђа.
Слободанка Добријевић, тренер ритмичке гимнастике у спортском клубу „Ин”, за коју влада велико интересовање девојчица предшколског узраста, објашњава да се због (не)зрелости нервног система и кичменог стуба, тренирање гимнастике не препоручује деци млађој од четири године.
– Дете мора и психолошки да сазри да би прихватило колективни тренинг, а када су у питању млађа деца један час ритмичке гимнастике не сме да прелази минутажу школског часа, јер је девојчицама овог узраста пажња „расута”. Школска деца су у стању да буду сат времена на тренингу, јер су већ стекла одређене радне навике – истиче Слободанка Добријевић. Наша саговорница примећује да „неке нове клинке” похађају неколико ваншколских активности и да неретко трче из школице у школицу, због често долазе уморне на тренинге, али додаје да многи родитељи преоптерећеност малишана објашњавају својом жељом да „склоне децу с улице”.
Иако у нашем граду постоје бројна музичка забавишта у којима се малишани предшколског узраста уче да свирају, у музичкој школи „Мокрањац” објашњавају да у њиховом музичком забавишту, које је намењено деци од шесте до седме године живота, малишани уче само солфеђо, а тек од седме до девете године деца уче да свирају клавир, харфу, виолу, виолончело и гитару, док дувачке инструменте почињу да уче тек од десете године живота. Обука из соло певања за девојчице почиње после петнаесте, а за дечаке након седамнаесте године живота.
Традиционално највеће интересовање деце (и родитеља) влада за клавир, виолину и гитару.
Катарина Ђорђевић
Извор: Политика
С друге стране, град је „прелепљен” огласима разних школица у којима се малишани обучавају основама тениса, гимнастике, каратеа, плеса, страних језика, клавира, компјутера и глуме и који многе маме и тате стављају пред дилему – да ли треба брижљиво да испланирају свако слободно поподе свог чеда. А на питање „Да ли је детињство обликовано ’едукативним’ игрицама и ’школицама’ квалитетније од детињства кроз које лете лопте и у коме се луткама кува ручак?”, дечји психолог Ивана Латиновић одговара подсећањем да је игра највећа потреба детета предшколског узраста, али не „игра” с музичким нотама и француским глаголима, већ игра у парку и с вршњацима.
„Нажалост, већина родитеља има идеју шта дете треба да буде када порасте и сматра да ће у детету пронаћи Мају Плисецкају, Моцарта или Марију Кири – само ако се довољно потруде. Или, сматрају да никад није довољно рано да се дете на велика врата уведе у свет науке, компјутера или страних језика. Многе маме и тате су слепи или глуви за интересовања и склоности свог детета и упорно се труде да га обликују према замишљеној идеалној слици”, констатује Ивана Латиновић.
А на питање колико је различитих ваншколских активности оптимално, одговара: „Деца су бића веома различитих енергетских нивоа, тако да не постоји универзалан рецепт који је применљив за целу популацију малишана. Јер интересовања једног хиперактивног детета неће задовољити ни пет потпуно различитих активности, док ће за једно интровертно дете две ваншколске активности представљати праву менталну тортуру. А златна средина између ова два екстрема гласи – ако желите да испланирате слободна поподнева дечјег живота, определите се за спорт и један страни језик”, закључује Ивана Латиновић.
Иако многи родитељи сматрају да деца која су тек пропричала сопствени језик треба да почну да котрљају француско „р” и уче језик Шекспира, Гетеа или Достојевског, Љиљана Смуђа, професор језика и координатор школе страних језика „Галиндо” истиче да учење страног језика нема смисла ако је дете млађе од три (и по) године, а оптимални узраст за почетак учења језика јесу четврта и пета година живота.
„Не ради се само о дететовој способности да усваја нови језик, већ о обиму пажње. Велики проблем нам представљају и неки амбициозни родитељи, који желе да дете предшколског узраста истовремено учи неколико језика. Ови захтеви се одбијају, јер малишани млађи од десет година нису у стању да истовремено уче два страна језика”, објашњава Љиљана Смуђа.
Слободанка Добријевић, тренер ритмичке гимнастике у спортском клубу „Ин”, за коју влада велико интересовање девојчица предшколског узраста, објашњава да се због (не)зрелости нервног система и кичменог стуба, тренирање гимнастике не препоручује деци млађој од четири године.
– Дете мора и психолошки да сазри да би прихватило колективни тренинг, а када су у питању млађа деца један час ритмичке гимнастике не сме да прелази минутажу школског часа, јер је девојчицама овог узраста пажња „расута”. Школска деца су у стању да буду сат времена на тренингу, јер су већ стекла одређене радне навике – истиче Слободанка Добријевић. Наша саговорница примећује да „неке нове клинке” похађају неколико ваншколских активности и да неретко трче из школице у школицу, због често долазе уморне на тренинге, али додаје да многи родитељи преоптерећеност малишана објашњавају својом жељом да „склоне децу с улице”.
Иако у нашем граду постоје бројна музичка забавишта у којима се малишани предшколског узраста уче да свирају, у музичкој школи „Мокрањац” објашњавају да у њиховом музичком забавишту, које је намењено деци од шесте до седме године живота, малишани уче само солфеђо, а тек од седме до девете године деца уче да свирају клавир, харфу, виолу, виолончело и гитару, док дувачке инструменте почињу да уче тек од десете године живота. Обука из соло певања за девојчице почиње после петнаесте, а за дечаке након седамнаесте године живота.
Традиционално највеће интересовање деце (и родитеља) влада за клавир, виолину и гитару.
Катарина Ђорђевић
Извор: Политика