Деца и дисциплина могу заједно

Како васпитати децу је вечито питање сваког родитеља уз које обично иду и размишљања „да ли користим прави метод?“, „да ли сам превише строг?“, „да не очекујем превише?“ и сл. Најбољи облик дисциплине је онај који долази из нас, који је заснован на развијеном осећају за праведно и исправно, и на нашим сопственим циљевима. Дисциплина је вештина која се учи током одрастања кроз суочавање са све већим изазовима.
schoolgirl02-thumb10484183

Шта је дисциплина?
У већини случајева, када се изговори ова реч она у себи носи призвук нечег строгог и „опасног“, и асоцира на забрану или казну. Међутим, дисциплиновање није исто што и кажњавање. Дисциплина, реч која у свом корену има значење учити или подучавати означава процес учења деце прихватљивом понашању унутар одређаних граница. Она укључује постављање јасних правила деци као и реалних очекивања од њих, уз доследност од стране одраслих у настојању да их се придржавају. За разлику од казне која је сасвим мали део дисциплине и која особу третира као кривца суочавајући га са прошлошћу, дисциплина третира погрешно понашање и суочава се са садашњошћу и будућношћу.

Зашто је важно бити дисциплинован?
Дисциплина је облик вежбе за живот која, када се једном искуси и практикује, развија способност појединца да контролише своје поступке. Она нам омогућава да се посветимо неком задатку и да будемо истрајни у остварењу сопствених циљева. Дисциплина нас учи како да поштујемо правила која су неизоставни део живота у заједници. Код деце је циљ постепено постићи самодисциплину која ће им бити водич кроз свет.

Очекивања и могућности
Размислимо о томе колико пута дневно деци кажу да не раде нешто добро: ниси добро поспремио собу, ниси се добро обукла, не гледаш куда идеш, престани да галамиш и сл. Понекад су очекивања одраслих много већа од развојних могућности деце. Наиме, деца млађа од пет година понашају се тако да стекну одобравање својих поступака од стране одраслих особа битних у њиховом животу или да избегну последице непримереног понашања. Добро и лоше за њих су апстрактни појмови чије разумевање захтева време и искуство.

Деца различитог узраста имају различите потребе и различито се понашају пред изазовима свакодневног живота.

ДЕЦА СА ГОДИНУ ДАНА деца тек почињу да уче па се не могу увек понашати онако како би одрасли хтели, она још увек не могу разумети и следити правила.

ДЕЦА СА ДВЕ ГОДИНЕ деца почињу да поштују једноставна правила, али нису у стању да их се доследно придржавају.

ТРОГОДИШЊАЦИ разумеју и усвајају нешто више правила, али доследност у придржавању им није јача страна. Уобичајено је да се одазову на позив, да могу да сачекају свој ред, да се придржавају неких правила како би избегли опасност и да понекад желе да удовоље одраслима.

ЧЕТВОРОГОДИШЊАЦИ још увек имају ограничену самоконтролу, али могу следити нека правила, удовољавати захтевима одраслих, односити се пажљиво према играчкама и сл.

Сасвим је природно да се мала деца понекад ружно понашају јер су она тек у процесу учења. Њима је неопходна брига и заштита одраслих јер нису у стању да предвиде последице свог понашања, нити да се доследно придржавају наметнутих правила.

Велики број „дисциплинских прекршаја“ мале деце може се спречити тако што ће се простор у којем она бораве, било да се ради о породици или колективу, учинити безбедним и што ће се следити дневне рутине везане за јело, спавање, обавезе или играње. Рутине деци обезбеђују угодну сигурност у којој знају шта и када да очекују.

А када дете порасте?
Са узрастом ствари се мењају. Деца бивају у стању да разумеју смисао и потребу постављања и придржавања одређених правила, премда им се некада чини да одрасли претерују или да измишљају чудна правила. У реду, ако је тако, добро је да одрасли разговарају са децом, да им испричају која правила су морали и сами да поштују када су били истих година, зашто је то било вредно и шта се дешавало када се правила нису поштовала. Такође, заједно са децом може се направити листа непожељних облика понашања у кући (вртићу, школи) као што су галама, ударање, остављање ствари у нереду итд., а затим дефинисати одговарајуће реакције, последице ако се неко од тих понашања јави. Тако правила постају заједничка (деца учествују у њиховом формирању), али и одговорност за оно што ће се предузети ако се она прекрше.

Да ли некад помислите да од детета можда очекујете превише?

Извор: pedagog.org.rs