Систематски прегледи деце пред полазак у школу показали су поражавајућу чињеницу да будући првачићи имају највише проблема са видом и говором на које се надовезују и проблеми са кривом кичмом, равним табанима, гојазношћу.
Све ово, како наводе педијатри, а није баш тешко ни самостално схватити копчу, повезано је са претераним седењем деце пред компјутером што резултира кривљењем кичме, вид им је услед сталног зурења у екране мобилних уређаја ослабљен, немају потребу да комуницирају па им је говор слабије развијен.
Неко ће рећи океј, ништа ново нису рекли.
Али, изгледа да ни свест о томе да нам се деца претварају у “старце” који се мање крећу, мање причају, криве ко кифле и имају проблем са гојазношћу неким родитељима (не, није крив Вучић) није довољно гласан аларм да склоне децу од екрана!
Са 7 година играју Мајнкрафт, а не знају да завежу пертле или да изговоре све гласове.
Једна девојчица од 17,5 година дању је спавала, а ноћу са другарицом играла игрице и гледала филмове на мобилном телефону. После четири дана то је резултирало конвулзивним нападом – испричала је за РТС својевремено др Ивана Стефановић из београдске Хитне помоћи.
Имали смо децу која су престајала да излазе из собе, а рекорд је било 36 сати у континуитету. Дете је изгубило потребу да иде до тоалета, то је радило само кад баш мора, туширало се није данима.
Говор је нестајао, а дете је испустило неки неартикулисани звук када му је мајка ушла у собу да му донесе сок.
Изнервирало га је што га је прекинула док игра игрицу и он ју је гађао флашом. Касније је дечак изашао из куће и кренуо према мосту, где га је мама затекла како стоји на ивици – изјавио је медијима психолог Милан Радовановић.
То је био окидач да га доведе на терапију.
– Нећу ваљда да се смарам кад могу да имам супермоћи, да убијам људе, да возим кола и све оно што овако не могу. Зато играм игрице – обично изјављују тинејџери који цео дан проводе у играоницама.
Некада су супер моћи биле да се узвереш на највише дрво у улици и ту склепаш неку кућицу од ћебади и летви. После муку мучи како да сиђеш (увек је било лакше попети се).
Супер моћ је била прескакати ластиш боље од свих девојчица у школи.
Ходати на штулама дуже од 20 метара.
Трчати толико спретно и брзо да те нико не може за мајицу повући.
Супер моћ је била сакрити се у жмурци на најбоље могуће место, да те на крају сви траже.
Вијати се по песку истовареном за грађу, а не изгубити папучу у њему.
Деца некад нису знала шта значи “смарати се”, увек нам је фалило још пет минута напољу и било нас је тешко утерати у куће.
Клинци данас не желе из куће. Не желе из собе. Не даље од стола на ком је рачунар на ком је видео игрица.
Они својим навикама живе заиста горе од стараца, при том, уз све наведене физичке симптоме имају и читав низ много опаснијих, психичких симптома. Постају агресивни, утучени, депресивни.
Како је дошло до тога?
Сваки пут када сам писала о томе како моје дете, има четири године, ниједном у колима, у ресторану, код куће није добило таблет у руке, добила сам лавину коментара родитеља који давање таблета детету “правдају” са: али вриштало би, али не би имало мира у ресторану, хистерише у колима, ајде вози ти тако, како да стигнем да урадим све у кући?!
Лепо, ако су деца некад могла без тога, могу и данашња деца. Нема међу њима разлике, рађају се чисти ко суза. У шта се претварају и од чега постају зависни, до родитеља је.
Ствар је у томе да их не НАВИКНЕШ на то. Да им не понудиш таблет као опцију. Као умирење. Као забаву.
Као прекраћивање времена. Као помагало СЕБИ, јер на дуже стазе себи и свом детету одмажеш.
Можда га умириш сад, али за коју годину бићете код психолога на поступном одвикавању, које може да траје и до две године, зависно од узраста детета.
Дете не тражи само таблет. Не седа само пред велики екран са цртанима. Не одређује дете време које ће провести пред екраном.
Читам горе, па не верујем: Мама зна да јој је дете 36 сати у соби, али не реагује, зна да се не купа, не излази напоље, доноси му сок, он проговара неартикулисаним говором и гађа је флашом.
Па и наше маме су волеле да пију кафе, али нас нису вукљале по тржним центрима у колицима и што сам недавно видела, држале телефон испред лица бебе у колицима, а другом нес кафу док разговарају с другарицом.
Не осуђујем. Свако може да одгаја своје дете како жели, носиће се са последицама сопственог избора одгоја.
Како су родитељи некад сређивали кућу и завршавали обавезе без помоћи таблета да умири дете?
Како су некад пили кафе, возили аута, разговарали? „Излазили на крај с нама“?
Нису имали могућност да децу умире на данашњи начин. Морали смо сами да се довијамо како да прекратимо време док мама пегла веш, кува ручак, тата спава на троседу… па смо правили монопол (ко није имао да га купи), хаљине за лутке, касу од кутије бомбоњере и јурцали напољу.
Данас могућност “умирења” детета таблетима (а које последично води у раздражљивост) постоји и изгледа да се користи преко сваке мере, јер у супротном не бисмо имали овакве савете.
Решење је да деца буду активнија, да трче, јер једино физичка активност може да исправи кичму. Боравак у природи што мањи контакт са друштвеним мрежама и деца ће много лакше да опораве вид.
Гојазност је повезана и са равним табанима, па би требало да се деца здравије хране, а не да буду на брзој храни- упозоравају педијатри.
Да ми је неко рекао да ће се по медијима делити овакви савети за опоравак детета Д Е Т Е Т А, не бих му поверовала ни за 100 година.
Извор: Луфтика