Деца нам се рађају чиста ко суза.
Не излазе из мајчиних утроби са ајфонима и таблетима и бесплатним вајфајем.
Боса су.
Гола.
Нема на њима етикета престижних брендова.
Заузимају положај који се најбоље уклапа у мајчине руке, међу груди пуне млека. Ко калуп.
Њихове уши осим мајчиног срца нису чула другу мелодију.
Очи чекају да из мутног виде кристално јасну маму.
…
Деца нам се рађају чиста ко суза.
За годину дана видеће осим лица својих маме и тате и многа цртана лица на зрачећим екранима.
Биће постављена ко фикус пред 82 инча, повремено заливана са „јеси ти моја љубав?“
Звук дегенеричних цртаних јунака разливаће се по соби, пре него се настани у малене уши.
Спутани модним трендовима и повицима „немој тамо, испрљаћеш се“, једва ће се кретати.
У колицима ће провести три године, иако су проходала са две године, а могла су рецимо и са 12 месеци.
Вриштаће љута, бесна, хистерична, заправо збуњена силним сензацијама којима су изложена већ у првим годинама.
То је количина сензација коју ја, са својих 39, не могу да изгурам и обрадим.
Због којих осећам немир, буку у себи, хаос у глави.
…
Деца нам се рађају чиста ко суза.
Све што легне у њихову главу и на њихово срце до нас је.
Све што осете под прстима, ребрима, у грудима, до нас је.
Да ли ће маштати и колико, до нас је.
Да ли ће волети приче, до нас је.
Да ли ће упознати природу, до нас је.
Хоће ли се смејати, до нас је.
Мазити пса или га се плашити, трчати за лоптом или се склањати од ње, пењати на дрво или чучати испод њега, разговарати са људима или се дерати на њих, киснути или бежати од капи, до нас је.
Хоће ли бити отворена према свету или затворена у неки свој свет, до нас је.
Родитељи имају избор, али воле изговоре.
Не постоје колица и љуљајућа јаја која могу заменити мамине руке и нунање. Кад је већ тако, чему куповина оних од 1000 евра?
Седење у колицима, није исто као и трчање својим ногама.
Али, треба јурити за дететом.
Нема цртаног занимљивијег од сликовнице коју родитељ чита.
Нема играонице која може заменити шуму.
Не постоји мајица у којој ће дете бити лепше него што јесте.
Не постоји целодневна бука, већ досада у тишини.
Нема кафе у ресторану која је родитељима неопходнија од свежег ваздуха за дете.
Не постоји реченица „свакако ће се покварити у школи“ јер школа си ти, ти и ја, ми, родитељи.
Ми смо њихова најважнија школа, све остало је „неоправдано одсутан (родитељ)“.
Седи један.