Последњих година један део родитеља почео је да „користи“ стил родитељства који, просто речено, штети деци. Који умањује њихове шансе да се развију онако како би требало, да буду оно што јесу. Тај стил родитељства стоји на путу правилног развоја данашње деце.
Много времена данас проводимо говорећи о оном делу родитеља (а таквих сигурно има) који нису баш довољно укључени у живот своје деце, њихово образовање и одрастање. То, наравно није добро.
Али, постоји и она друга страна медаље. Постоје и родитељи који имају осећај да њихово дете не може постићи успех, ако они нису ту, на сваком микрокораку. Да спрече или реше проблем. Да утру и покажу пут. Кад децу одгајамо на тај начин (а засигурно свако од нас има тренутке у животу кад му се чини да мора све бити под његовом контролом) наша деца почну да живе детињство препуно чеклиста и густог распореда.
Како изгледа детињство чеклиста?
Децу држимо, пазимо да буду безбедни, нахрањени, да им буде топло и лепо. Али то није довољно. Желимо и да упишу добре, најбоље школе. И да у тим најбољим школама „упадну“ код најбољих учитеља. И да код тих најбољих учитеља, у тим најбољим школама, имају најбоље оцене.
Прочитајте и: Како да не будете хеликоптер родитељ и одгајите самостално дете
Али не само оцене. И просек на крају. И не само оцене и просек, него и награде са такмичења и признања. И не само оцене и просек и награде у школи, него и спорт и језике и школе менталних вештина. И не само да на свим тим местима учествују, већ да буду лидери. „Немој се само прикључивати секцији, предложи, покрени секцију! То су вештине које ће сутра да цене кад упишеш факултет!“
А све ово од своје деце тражимо јер желимо савршенство. Савршенство које од нас нису тражили, никад на том нивоу и у тој мери.
А пошто су нам захтеви тако велики, наравно да ћемо се свађати и са учитељем, наставником, директором, педагогом у школи. Са тренером или професором клавира. Наравно да ћемо постати лични адвокати своје деце, њихови секретари, саветници и батлери.
Нуткамо их, возимо, довозимо, подстичемо више него што је то потребно, усмеравамо, скрећемо с пута који се нама чини погрешним, све само да би једног дана уписали тај факултет који већина пријављених заправо неће успети да упише.
А како изгледа бити дете које живи детињство чеклисти?
Пре свега, времена за слободну игру има мало или га нема уопште. Слободних поподнева нема, јер сваки тренутак мора да буде посвећен усмереним активностима које ће подстаћи развој наше деце и од њих створити генијалце. Да би све то постигли, аболирамо их од кућних послова, а често им не дајемо ни довољно сна.
А све то, рећи ће родитељи детета које живи чеклисте, радимо да би они, деца, били срећни. Али кад дођу из школе, ми их не питамо да ли су срећни. Питамо их за оцене и домаће задатке. И на нашим лицима, они јасно виде да, наше одобравање, наша љубав, атмосфера у кући, да њихова вредност почињу и завршавају се са петицама.
А онда, упишу средњу школу. И почну да добијају и четворке. Чак и понеку тројку. Остају запањени, боре се да врате слоју некадашњу славу, брину како ће с тим оценама уписати факултет. И до краја средње школе, слабији међу њима „изгоре“. Изгубе снагу. Остаре пре времена јер никад током детињства нису чули „То што чиниш је довољно добро, ти си такав какав јеси – баш какав треба да будеш.“
Прочитајте и: 16 ствари које родитељи успешне деце раде другачије
Али, уместо тога, ми мислимо да без савршенства које смо зацртали, без престижног факултета какав наше дете треба да упише, по нашим мерилима – оно не може бити успешно. Или се, можда, плашимо да неће имати будућност која ће нам пружити то задовољство да се хвалимо родбини и пријатељима оним што су постигли?
Притом заборављамо кључну ствар – помажући им на сваком кораку, штитећи их од „неправедних“ учитеља, тренера који им не посвећују довољно пажње, другара који не утичу на њих онако како смо ми замислили, ми заправо деци шаљемо једну поруку – ти не можеш да будеш успешан без моје помоћи. Како то утиче на развој њиховог самопоуздања и самосталности, који су заправо основ сваког успеха, не морамо да објашњавамо. Ви, можда, мислите да им самопоуздање подижете кад аплаудирате петицама, медаљама и дипломама? Али, ако иза тих успеха стоји ваша непрестана умешаност, подстицаји и гурање, како мислите да ће самопоуздање вашег детета расти?
Укратко – ако желимо да наша деца постану истински самопоуздана, ефикасна и самостална, морамо им дозволити да ураде много више ствари потпуно сами, да донесу много више одлука без нашег мешања, да реше много више проблема самостално, суоче се са изазовима и направе грешке – сами. Да имају своје снове и своја, изабрана искуства.
И не, наравно да то не значи да је свако дете мотивисано за рад и напредовање и да треба само да се повучемо и пустимо их, па шта буде.
Али оно што не сме да се деси јесте да оцене и академски и спортски, уметнички успеси буду сврха детињства. А све то како би наша деца једног дана припадала оном малом делу лидера, успешних, богатих, којима ћемо се поносити. Јесте ли некад размислили колико је то заправо уска дефиниција успеха?
Да, можда ћемо постићи краткорочно добар резултат ако урадимо домаћи уместо њих или им помогнемо више него што треба. Добиће бољу оцену, бољи просек, који ће сутра донети неки бод више на упису у средњу школу. Али све то има своју цену коју ћемо платити њиховом самосталношћу, способношћу, вером у себе, упорношћу.
То значи да би много мање требало да нас брине бод или два више и то да ли ће уписати ову или ону школу, а много више да ли имају развијене праве навике, вештине, начин размишљања, усмереност на циљ, прилагодљивост која ће им омогућити да се добро снађу у свакој школи, свакој средини. Да извуку најбоље из сваке ситуације. САМИ.
Нашој је деци потребно да будемо много мање фокусирани на њихове оцене и просеке, а да се много више интересујемо за то да им у детињству поставимо основе за успех у животу. А те основе сачињене су од љубави, од тога да им будете добар узор и да имате вере у њих. Да им дајете задатке у кући које могу и треба да раде, да им самопоуздање и самосталност градите корак по корак.
Није успех ако ваше дете упише најбољу школу. Успех је да се добро снађе и прилагоди у оној школи коју упише, а да сутра може да ради оно што воли.