Iz većine zadataka vidi se šta današnji srednjoškolci žele: mir, novac, ljubav. Ne žive u oblacima. Zreliji su, ali i usamljeniji i manje romantični od prethodnih generacija.
Urbana legenda kaže da je svojevremeno tema jednog pismenog zadatka iz srpskog jezika bila „Šta je hrabrost“. Prema prvoj verziji, učenik je dobio peticu jer je kao odgovor na temu samo napisao „Ovo je hrabrost“. Prema drugoj verziji, učenik je dobio jedinicu.
Daleko od društvenih mreža, bez mogućnosti da dobiju „lajk“, današnji srednjoškolci pismene zadatke pišu ili još iskrenije i promišljenije, poput onog učenika iz Kragujevca koji je opisao nemaštinu i težak život svoje porodice i čiji je sastav čitala cela Srbija, ili potpuno nezainteresovano i prepisivački.
– Internet je učinio svoje i deo učenika vodi ka stereotipnom načinu izražavanja i pisanja. Što se tiče onih zadataka sa jasnim crtama originalnosti, ako se uporede nekadašnji i sadašnji pismeni zadaci, razlike su zanemarljive – kaže Katica Darmanović, profesorka srpskog jezika u gimnaziji u Novom Sadu.
Ono što najčešće čita samo nastavnik ili profesor, ispisane dve stranice vežbanke, često budu prave lične ispovesti i generacijski presek „kuda idu, šta rade i šta imaju za večeru“.
Penzionisana profesorka književnosti iz beogradske srednje medicinske škole Dušanka Aleksandrić kaže da zadaci učenika srednje škole otkrivaju životne stavove jedne generacije i kritički odnos prema školskoj lektiri.
– Iz zadataka novih generacije se može naslutiti kako vide društvo, kakve su im emocije, koliko su humani i kako sagledavaju budućnost. Iz većine zadataka se vidi šta žele: mir u svetu, novac, ljubav. Većina je protiv nasilja, čak i ako bi to donosilo novac. Ne žive u oblacima. Zreliji su i bolje obavešteni zahvaljujući novim tehnologijama komunikacije. Više čitaju nego što opšte uverenje vlada. Emocije su im duboko potisnute ili nemaju vremena za ljubav ili ljubav kratko traje, kao da se plaše povređivanja. I usamljenost je više prisutna nego kod prethodnih generacija. Posebno se u radovima vidi koliko čežnu za pravom ljubavlju, ali i za roditeljskim domom – opisuje nove generacije profesorka Aleksandrić.
Kada je reč o srednjoškolcima od pre trideset i četrdeset godina, ova profesorka ističe da su bili romantičniji i da nisu strahovali za svoju budućnost.
– Nije se naslućivao rat na ovim prostorima. Tadašnji đaci su bili bezbrižniji. Slobodnije su razmišljali i više su bili okrenuti umetnosti, pre svega muzici. Kritički su se odnosili prema negativnim društvenim pojavama i ličnostima.
Primetila sam da i današnje generacije imaju tu kritičku crtu. Oni već sa 15-16 godina u svojim pismenim zadacima kritikuju gradonačelnika Beograda, uočavaju kako njihov svet tj. grad može da bude bolji. Oni idu ispred nas, njihova vizija je da žive u civilizovanijem društvu, u tom smislu su zahtevniji. Zajedničko svim generacijama jeste da žele slobodu i mir u društvu, bez korupcije i lopovluka i podjednako su se zalagali za poštovanje ličnog integriteta – detaljno opisuje generacijski glas profesorka Aleksandrić.
Profesor srpskog jezika u Petoj beogradskoj gimnaziji Rastko Jevtović kaže da ceni autentičnost i hrabrost mladih ljudi da se suoče sa problemima u sebi i oko sebe.
– Pismeni radovi učenika otkrivaju mnogo toga: njihovu ličnost, njihovo životno osećanje, samosvest ili odsustvo nje, vrednosni sistem, često su pismeni zadaci prave (potresne) ispovesti. Čini mi se da su na društvenim mrežama srednjoškolci mnogo konvencionalniji i u pogledu izražavanja, kao i u ispoljavanja stavova, dok su u pismenim zadacima promišljeniji i katkad neposredniji – ocenjuje profesor Jevtović.
Jelena Stojiljković, profesorka srpskog u Farmaceutsko-fizioterapeutskoj školi u Beogradu, kaže da se u zadacima vidi duh vremena u kome živimo.
– U vežbankama čitate o čoveku savremenog doba koji je zbog brzine života odlučio da plagira zadatak sa interneta, čitate o taksativnim, operativnim slikama iz života… Neizbežno je naše nastavničko suočavanje sa činjenicom da je pisani tekst koji čitamo pronađeni način ispovesti. A svaka ispovest je teška i vid je upozorenja i iskrena molba za pomoć – poentira naša sagovornica.
Upozorenje iz zadatka
Profesorka Aleksandrić kaže da pismeni zadaci i te kako mogu da budu upozoravajući.
– Ja sam iz zadatka videla da je učenica bolesna, da je u teškoj depresiji. Kada sam skrenula pažnju razrednom nastavniku, dobila sam odgovor da je učenica bezobrazna. Posle nekoliko dana pokušala je samoubistvo – priseća se profesorka.
Koje teme prolaze
Od nekadašnjih tema „Pitate me da li volim druga Tita“ i agitatorskih pismenih zadataka, stiglo se do emotivno i socijalno angažovanih tekstova.
Profesor Jevtović ističe da je aktuelna svaka tema u kojoj đaci sa svojim životnim iskustvom mogu da se prepoznaju. On se priseća da je celo jedno maturantsko odeljenje izabralo istu temu o kojoj će da piše. „Ubiti ili ljubiti – pitanje je sad“ kao tema iz Šekspirovog „Hamleta“. Svidela im se i tema „Zajedno ne možemo, a rastati se nećemo“, kao književna podloga Beketove drame „Čekajući Godoa“.
– Pre nekoliko godina jedna koleginica dala je temu „Biti isti, biti poseban“ po stihu grupe „Partibrejkers“, sve su to teme školskih pismenih zadataka iz srpskog jezika koje podstaknu ceo razred da piše o tome. Đaci pozitivno reaguju na citate iz pesama ili kad tema pogodi suštinu njihovih problema, na primer „Zašto nas stariji osuđuju i misle da nismo dorasli“. Anahrono je davati neke opšte teme na državnom ili lokalnom nivou povodom neke godišnjice ili događaja. Onda i ne treba da čudi kada je njihov odgovor parodija ili sprdnja – jasan je profesor.
Deca pre 30 godina bila rasterećenija
Ljubav, sloboda, druženje, budućnost, bile su teme niških đaka pre 30 godina. Dušanka Pavlović, profesorka srpskog jezika u penziji, koja je 30 godina predavala đacima u Gimnaziji „Bora Stanković“ u Nišu, kaže da u pismenim zadacima tog doba nije bilo tuge ni muke, kao što je to nedavno bio slučaj u pismenom radu srednjoškolca iz Kragujevca.
– Slobodne teme o kojima su moji đaci pisali pre 30 godina bile su o ljubavi, domovini, rodnom kraju, godišnjim dobima. Nešto ovako slično se nije dešavalo, bar ne u mojoj karijeri. Onda je pismeni zadatak bio tajna, nije bilo moguće da ja kao profesor nekome ispričam ili javno da neko govori o problemima sa kojima se bori. Danas se sve promenilo – priča profesorka.
Đaci su bili rasterećeniji i veseliji, družili se prisnije, više čitali i bili puni nade.
– Imali su bogat rečnik, čitalo se više nego danas. Pismeni sastavi bili su zaista predivni. Na početku svoje karijere radila sam najpre pet godina u 14. beogradskoj gimnaziji. Sećam se sastava pokojne glumice Sonje Savić, koja je predivno opisala svoj rodni kraj, opisivala je taj moravski predeo i zaista se primećivalo koliko je drugačija od ostale dece. Uglavnom, nije bilo teških priča – seća se profesorka Pavlović.
Rat devedesetih, sankcije, bombardovanje bili su okidač da se mladi okrenu drugačijem životu.
– Od početka devedesetih kao da se vreme ubrzalo, taj period sankcija bio je, čini mi se, presudan za mlade. Manje se čita, počinje borba za što bolji život. Dolaze nove tehnologije, sve je to uticalo kako na živote mladih tako i na njihov jezik – objašnjava profesorka.
Ona kaže da je normalno da đaci mnogo vremena provode uz internet, nove tehnologije, društvene mreže.
– Sve je to u redu, ali knjigu ništa ne može da zameni. Knjiga oplemenjuje, obogaćuje rečnik – poruka je profesorke Dušanke Pavlović.
Željka Mrđa , I. Anđelković
Izvor: Blic