Самохрани тата: Постоје тренуци кад баш ништа не можеш да учиниш

3 септембра, 2016

Статистички подаци говоре да на пет мајки које добију старатељство над дететом након бракоразводне парнице иде један отац.
Моја кћерка је имала непуних годину дана кад смо остали сами, у договору са бившoм супругом преузео сам старатељство над њом након развода и остао сам са гомилом пелена, проблема и питања на које и данас покушавам да пронађем одговоре – искрено каже Веља Павловић, аутор култне емисије „Ниво 23“ која се већ 25 година емитује на Студију Б.

Са дистанце од 26 година, Веља је уверен да је сваки мушкарац способан да мења пелене, храни, пресвлачи и купа дете, прича приче за лаку ноћ, учи га таблицу множења, преслишава неправилне француске глаголе и решава тинејџерске проблеме.– Најтежа ствар у вези са самохраним родитељством је то што нема равнотеже.

У уобичајеним околностима, један родитељ се љути и виче, а други штити дете. Кад један претерује са бригом и стрепњом, ту је други да га смири, кад је један уплашен због температуре која „скаче“, други је ту да утеши. Али, кад сте самохрани родитељ, онда сте само Ви и Ваше дете. Ја нисам хтео да правим „острво“ од наше породице – развијао сам снажне социјалне везе и кроз нашу кућу су се стално мували другари, јер ми је било важно да девојчица расте у окружењу мушкараца и жена. Сви су „ускакали“ кад су могли и помагали да се изађе из бројних животних лавирината – прича и додаје:

– Никад нисам уображавао да све најбоље знам и нисам се либио да тражим савет од пријатеља. Радећи серијал „Духовници“ упитао сам владику Атанасија како да се понашам у једној проблематичној ситуацији. Сећам се да ми је он рекао да постоје тренуци кад баш ништа не можеш да учиниш, него се молиш за снагу да све издржиш. „Моли се да све буде у реду“, рекао ми је владика. И ја сам се молио – искрено прича Веља.
Без трунке кајања, Веља каже да је цео живот подредио девојчици – кад је био у прилици да бира између каријере и родитељства, увек би одлучио у њену корист, кад је размишљао о иностанству, остао је у Београду, јер није желео да унесе тектонске промене у живот своје кћерке. И свакодневни живот био је прилагођен школи и распустима.
– На први концерт сам отишао тек кад је она напунила десет година. Дарко Рундек је свирао у СКЦ, у нашем првом комшилуку, а она је остала код куће са другарицом. Звала ме је телефоном на сваких десет минута и на крају сам морао да се вратим – са осмехом се присећа Веља.
Кристина данас има 26 година, а Веља се усуђује да каже да је урадио добар родитељски посао – она је завршила Правни факултет у року као један од најбољих студената, а исти успех је поновила и на постдипломским студијама у Њујорку. Запослила се и живи у свом стану, иако су „на вези“ скоро цео дан. Без обзира на ком је континенту.
Кристина је данас одрасла особа, али су Вељи важне исте ствари које су му биле важне кад је она била девојчица.
– Мени је било најважније да она зна да има ослонац у мени и да ја никад нећу отићи из њеног живота. Најважнији савет који могу да дам самохраним родитељима јесте да буду нежни и благи, јер је однос са децом минско поље и сигурно ћете упасти у неку замку. Зато треба бити стрпљив и нежан и волети их бесконачно – закључује Веља Павловић.
Иако у нашој земљи не постоје прецизна статистика о броју самохраних очева, подаци Републичког завода за статистику сведоче да су током претходне године 752 мушкарца и 3884 жене преузеле старатељство над децом након развода. Статистика сведочи да је и претходних десет година однос старатеља износио приближно један према пет у корист мајки.
Адвокат Борко Стојановић скреће пажњу на чињеницу да се број самохраних очева значајно повећао од кад је 2004. године донесен нови Породични закон према коме се деца старија од 10 година питају са којим родитељем желе да живе након развода.
– Иако одговор који даје дете од 10 до 15 године није обавезујући ни за центар за социјални рад ни за суд, оно мора да се пита за мишљење. Са друге стране, жеља детета старијег од 15 година је обавезујућа за орган старатељства и пресуда не сме бити у супротности са дететовом вољом. Имао сам имао случајеве да су судски вештаци хтели да пониште дечју вољу, али је то суд одбијао – прича наш саговорник и додаје да очеви који су мотивисани да преузму старатељство над дететом неретко чекају дететов 15 рођендан да би се оно изјаснило са којим родитељем жели да живи.
Кад су у питању млађа деца, адвокат Стојановић каже да се она у највећем броју случајава додељују мајци – изузетак од овог правила чине мајке које су ментално болесне или пате од болести зависности, односно мајке које су на издржавању затворске казне.
– На селу се често дешава да након развода мајка напусти породицу а деца остају са оцем да би радила у домаћинству. Није неуобичајено ни да се деца раздвајају након развода и да старатељство над дечаком узме отац а да бригу о девојчици преузме мајка. Треба подсетити да свака одлука о додели детета није дефинитивна и утичу и околности. Међутим, на основу вишегодишњег судског искуства могу да констатујем да је интересовање за обављање родитељског права највеће током развода – живот обично донесе нове људе и нове околности, па жеља родитеља да се до последњег атома снаге боре за старатељство над дететом обично „спласне“ – закључује наш саговорник.
Аутор: Катарина Ђорђевић
Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама