…Deca sa autizmom nas vraćaju onim malim radostima koja su izbrisana iz nas. Tu su da nas vrate ispravnom načinu življenja. Tek pored dece poput njega shvatamo da materijalno nije najvažnije. Deca sa autizmom su nosioci jako velikih poruka. Tu su da nas osveste.
Oni donose poruku da je sva lepota i radost u sitnicama, a ne u velikim stvarima. Samim tim što pre primete mrava nego kamion, ili naša osećanja pre nego naše reči, govori o jednom sasvim zaboravljenom načinu življenja, življenju kroz intuiciju… O životu pre nego što su ljudi došli iz sela u grad.
Sada se intuicija svesno odbacije, smatrajući da je to fantazija. Sve što nije obično u ponašanju, stavlja se pod dijagnozu. To svi znaju, pa se čak i odrasli ljudi kojima svest nije obična, plaše se sami sebe i ispoljavanja bilo čega što nije obično i društveno prihvaćeno.
Činjenica da deca sa autizmom imaju metaboličkih problema u prihvatanju industrijski proizvedene hrane takođe ukazuje na štetnosti masovne proizvodnje hrane. Sve što kod njih izgleda kao socijalno neprihvatljivo ili kao problem, u stvari je smernica kojim putem treba krenuti:
– Govor bez reči treba da probudi davno potisnutu intuiciju a način ishrane davno zaboravljenu organsku proizvodnju hrane. Razne alergije, ankcioznost, preosvetljivost na buku, veštačku svetlost i previše ljudi, sve su to znakovi da dete pre svega nije tu gde treba da bude, a ni mi sa njim. Oni su tu ne samo da promene svest svojih roditelja, već su tu da bi promenili svet na bolje.
Oni nisu bolesni…
Mi smo bolesni.
Oni su tu da nas usmere i vrate ispravnom načinu života.
Tako mali a tako mudri.
Rođeni sa jakim instiktima.
Visoko senzitivni.
Oni su tu da izleče nas…
Zahvaljujem Bogu svakog dana što mi je poslao Simu, da mi potvrdi ono što celog života osećam…
(odlomak iz teksta „Otvaranje očiju“)