У Индији, Национални дан математике обележава се 22. децембра, на дан рођења њиховог невероватно даровитог математичара Сриниваса Рамануџана.
Рођен крајем 19. века Сриниваса је врло рано показао изузетну способност да разуме и обрађује математичке обрасце, развија теорије и теореме, да потврђује многе резултате за које није ни знао да већ постоје и да су доказани.
Нажалост, рођен је у сиромашној породици, и околности у којима је живео и растао нису му пружиле превише прилика, може се рећи да је и своје брилијантне резултате постизао без формалног образовања и, још тужније, без превеликих могућности да пружи себи пуно извора информација или контаката са другим научницима сличних интересовања. Успео је да упише колеџ, али како је био успешан само на пољу математике, а не и у другим предметима, то му је онемогућило да настави да се образује. Ипак, он не одустаје од математике и сваки део свог бића посвећује прорачунима, бројевима, теоремама.
Нажалост, због самог начина живота и раније пољуљаног здравља, као и лоше исхране Сриниваса ускоро обољева и враћа се за Индију где након годину дана и умире у 32. години живота. Ни једног момента није престао да се бави математиком, а иза себе је оставио разне свеске и белешке са резултатима који готово и век након његове смрти бивају потврђивани. (Извор: Википедија)
Шта можемо научити из живота овог математичког генија?
Прво и основно питање које се намеће је колико тога би Сриниваса Рамануџан постигао да је имао боље услове за живот? Нажалост, готово 100 година касније, за велики број деце услови живота нису ништа бољи.
Колико је међу њима талената, колико бистрих умова, колико људи који би у будућности могли да мењају свет, али пука борба за опстанак то онемогућава.
Поражавајуће је да као комплетно друштво нисмо сазрели дотле да сиромаштво, глад и све што са тим иде доведемо до минимума.
Последњих година, светске кризе и ратови додатно тај проблем појачавају, а надали смо се да ће напредак науке и цивилизације на велика врата увести хуманост за све. Велика је одговорност на нама као и на новим генерацијама да подстичемо те промене. Ма колико се оне некада чиниле мале, често управо ситница покрене лавину.
Друго важно питање је колико би овај бриљантни ум остварио да је имао подршку система?
Такође, велико питање и данас.
Сви смо подвргнути правилима и нормама које морамо да испуњавамо како бисмо задовољили наметнуте стандарде, а то је врло често и на уштрб онога у чему смо изузетни. Крајње је време да школски, образовни и системи који су са тим у уској вези, постану флексибилнији како би омогућили великим умовима да напредују и развијају се у оној сфери за коју су „рођени“.
Сасвим је очекивано да и просечан човек не може да буде за све талентован, али када су у питању људи који имају неку изузетност, та дисхармонија је посебно наглашена. Невероватно је да се цео систем тако лако одрекне људи који би могли да мењају свет на боље у само неколико година и то само зато што, рецимо, иако прави прорачуне који су и тада и касније доказано били изузетни, не може да прескочи козлић (наравно, и сама овде мало карикирам ово, али истина није далеко).
То се и дан данас дешава у нашим школама, деца се оцењују по учинку и толико тога им зависи од просека и те бројке на папиру, а зар не би требало да учимо децу да је најпре потребно да увек дају свој максимум?! Па онда и оцењивати према уложеном труду и напору, а не према томе колико ће неко схватити логаритме, диференцијале, хемијске једначине… јер не могу сви то да схвате, али толико је деце који се због тога убијају у појам, уче напамет само репродукујући знање без икакве могућности да ће икада знати да га употребе, па што не поменути да се окрећу и варању, лагању јер систем не може да поднесе да нисмо сви за све рођени и само оне „најбоље у свему“ гура да напредују.
Као неко ко већ годинама ради по Брејнобрејн методи, и због чега данас и помињемо Рамануџана, пошто и он и Брејнобрејн воде порекло из Индије, могу рећи да сам толико поносна што нам наш програм на велика врата дозвољава да примењујемо у нашој учионици приступе о којима сам писала. Кроз наше програме стипендирања, али и уопште кроз слободу које нам наше пословање пружа, имамо прилику да омогућимо да програм стигне до сваког детета којем би оно правило велику разлику. Приступ сваком нашем ђаку је индивидуалан, а основна начела којима се водимо јесте да помогнемо једни другима, да чинимо добро за заједницу, ма колико то добро се у том моменту чинило малим, учимо децу да су то подухвати који ће остати и годинама иза њих и као учитељи и франшизери много смо поносни на то.
Друга ствар јесте да програм који је начелно какав јесте, прилагођавамо сваком детету и максимално коригујемо у току самог рада и како се боље упознајемо. Откривамо дечје потенцијале као и оно у чему су мање успешнији и уместо да се трудимо да од онога у чему су мање успешни доведемо до неког просека, ми подстичемо децу да оно у чему су сјајни доведу до савршенства.
На крају дана заиста јесте најважнија она дивна крилатица – није важно којом брзином дете учи и напредује, све док га подстичемо да се не зауставља.
Аутор: Ивана Никић, комуниколог, новинар, мама и Brainobrain франшизер и едукатор из Инђије