Дечаци чак четири пута чешће него девојчице оболевају од аутистичних поремећаја

10 јуна, 2017

Дечаци чак четири пута чешће него девојчице оболевају од аутистичних поремећаја. Међу 10.000 беба шест до седам испољи симптоме неуроразвојних поремећаја

У СВЕТУ расте број деце са аутизмом. На 10.000 беба рађа се шест до седам малишана код којих се, до навршене треће године, испољи нека од подврста тог неуроразвојног поремећаја. Дечаци су, као и кад је реч о осталим поремећајима у развоју, вишеструко угроженији од девојчица, у овом случају чак четири пута!
Србија има неколико хиљада деце са поремећајима из такозваног аутистичког спектра. Са одраслима се број оболелих значајно увећава. Kако, у разговору за „Новости“, истиче др Ненад Рудић, психијатар у Институту за ментално здравље у Палмотићевој улици, узроци настанка аутизма још нису дешифровани. Овај неуроразвојни поремећај карактеришу тешкоће у развоју интересовања, социјалних односа и комуникације. Будући да се психички развој, а посебно рани развој личности, умногоме заснива на интеракцијама са родитељима и другим особама из окружења, те тешкоће значајно ометају развој личности детета и процес учења.
О томе шта би могао да буде окидач за појаву првих симптома, развијено је низ теорија. Неке су одбачене, на пример, психолошка теорија, по којој поремећај узрокују родитељи својим понашањем. То је отварало питање о родитељској одговорности и кривици. Њихови поступци јесу важни, али не могу да доведу до настанка аутизма, наглашава др Рудић.
СИМПТОМИ
ПОСТОЈЕ сигнали, знаци упозорења, који никако нису довољни за постављање дијагнозе, али јесу довољни за додатну пажњу стручњака – објашњава др Ненад Рудић. – Ако дете у узрасту од годину и по не показује осећања и реакције које размењује и усмерава ка родитељима, ако је присутно одсуство пажње детета за активности родитеља, ако нема жеље да привуче интересовање околине за сопствене активности, ако не реагује на позиве по имену, не показује шта жели тражећи помоћ родитеља, ако уз то касни са развојем говора којим исказује своје жеље – потребно је потражити помоћ стручњака.
– Све је више доказа да се ради о проблему, повезаном са раним можданим развојем, а узроци могу да буду различити – каже наш саговорник. – Сматра се да у настанку аутистичног синдрома, улогу игра узајамно дејство више неповољних фактора. За сад, не може се предвидети нити спречити појава овог развојног поремећаја, али је могуће унапредити рано препознавање и ојачати капацитете служби за примену савремених видова третмана.
Аутизам се најчешће уочава у узрасту између годину и по и две године. Грубо речено, постоје два облика. У првом случају, дете се развија нормално; ни по чему се не разликује од вршњака, гледа, осмехује се, тражи пажњу, радује се људима, почиње да проговара. Ођедном, почиње да се затвара у себе, губи интерес за околину, не одазива се, долази до застоја у развоју говора. Други тип карактерише другачије понашање од самог рођења: дете је веома тихо и повучено, слабије реагује на стимулансе из окружења и обраћа пажњу на друге, или показује појачану осетљивост, касни са развојем говора.
– Још нема посебне методе којом се егзактно поставља дијагноза – истиче наш саговорник. – Нема ни лабораторијске анализе, нити налаза органских прегледа, који би указао на тренутак кад је нешто кренуло наопако. Нормални налази прегледа слуха, неуролошког и ЕЕГ прегледа, као и лабораторијских анализа, чешћи су него налази који указују на проблем. За постављање дијагнозе потребно је неколико прегледа, који представљају поступак утврђивања присутности одређених облика понашања детета, добијање података о његовој развојној историји, као и примену специфичних упитника. Уколико развој говора касни, потребно је урадити и испитивање слуха.
Додатни дијагностички поступци требало би да открију евентуално присуство неурофизиолошких абнормалности, генетских и метаболичких поремећаја који могу, а не морају да буду повезани са самим аутизмом. Рано препознавање поремећаја, праћено третманом, повећава шансе за умањивање степена изражености аутистичних симптома и омогућава трагање за алтернативним начинима унапређења процеса развоја и учења.
Постављање сумње на овај развојни поремећај могуће је у оквиру примарне здравствене заштите. Посебну предност представља постојање службе развојног саветовалишта, у оквиру које може да се спроведе додатна дијагностика, а касније и одређени вид третмана.
– Брига о детету и младима са аутизмом мора да буде континуирана. Поред третмана (примена специфичних мера), потребни су други кораци усмерени на повећавање нивоа самосталности и учешћа детета и младе особе у свакодневном животу. Од посебног значаја су мере додатне образовне подршке које се, у складу са могућностима, могу одвијати при редовним предшколским и школским установама, или у оквиру развојних група вртића, односно, школа са прилагођеним програмом. И постојање дневних боравака је изузетно важно, а за неке је и једини могући облик организованог боравка изван породице.
ОБЛИЦИ
Др Ненад Рудић каже да постоје блажи и тежи облици аутистичних поремећаја. Такозвани первазивни развојни поремећаји су посебна група, а дечји аутизам водећи је у тој групи. Сам третман је дуготрајан и неизвестан, захтева пуно од детета, родитеља и стручњака.
 
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама