Родитељи нису свесни колико лошег чине свом детету кад му дају телефон у прве три године живота, казао је дечји психијатар Роберто Грујичић гостујући у подкасту ”Мамазјанија”. Он је, иначе, један од аутора подкаста ”Два и по психијатра” и психијатар у Институту за мајку и дете. Радећи у једној од највећих дечјих болница у региону, он је стекао искуство које му даје озбиљан кредибилитет да о овој теми говори.
И можда ми сви знамо неког ко је своје дете од најранијих дана излагао екранима, а оно је данас здраво, право и ”ништа му не фали”, то никако не значи да то дете није претрпело штету.
”Телефон је сада универзално присутан и родитељи размишљају на онај начин ”даћу му телефон још само сад”. Још само сад док једе, још само сад док ја причам телефоном, још само сад док попијем кафу, још само сад да не вришти… И онда долазимо до тога да дете не прича, а родитељи га доводе код психијатра са идејом ”хајде ми поправите то”. Поправите ми тај недостатак људске комуникације у прве три године живота где се формирају основе за интеракцију. Ја се, као стручњак, јако трудим да не сваљујем кривицу на родитеље, али више не знам на које звоно да позвоним.” – искрен је др Грујичић.
Он тврди да, иако се личност формира све до 20. године, прве назнаке личности већ се виде у предшколском узрасту.
”То је оно кад ћерка већ зна да хоће ову хаљину да обуче, а не неку другу, то су прве назнаке личности у примитивном стадијуму. Али тај стадијум је најважнији, то је темељ и он се формира на том узрасту. Ако немате сигуран темељ, основу, све после што се гради само се урушава.” – каже овај психијатар.
Ипак, охрабрује његов одговор да су проблеми који настају у раном узрасту због изложености екранима – решиви у великој мери.
”Апсолутно јесте поправљиво, али је питање до које мере. Зависи од тога колико је дете било изложено екранима у те прве три године. Не мора то бити телефон, може бити било који уређај којим је дете на неки начин опседнуто и користи се као заменска метода за људску интеракцију. А људска интеракција би била, кад се дете узнемири да га мајка смири, а не да га телефон смири, је л’ тако?” – објашњава др Грујичић.
Врло важна ствар коју истиче је и тај полазни потенцијал с којим се дете рађа а који ми не можемо да предвидимо. Неко се рађа са већим интелектуалним потенцијалом, неко с бољом емоционалном интелигенцијом.
”Ми то не знамо. Можемо да претпоставимо. Ја на основу родитеља могу да створим неку слику какво њихово дете може да буде, али је важно и која је полазна тачка, почетни потенцијал детета. Тако ће деца која су рањивија, осетљивија на спољашње факторе имати много веће кашњење узроковано употребом екрана, него неко друго дете које је можда отпорније. Врло ретко, али се дешава и то да дете проводи много времена на телефону и да не развије никакве проблеме.” – открива др Роберто Грујичић.
Износећи неке грубе статистике из свакодневне праксе, он каже да од петоро нових пацијената колико му отприлике дође дневно, четворо има неку врсту развојног поремећаја, а од тих четворо, двоје или троје проводило је три или више сати пред екранима у прве две године живота.
”Обично родитељи проблем освесте кад схватају да изостаје говор. Родитељи који имају више деце то примете брже, проблем су нам родитељи којима је то прво дете, па онда не знају, а околина им говори полако, дечак је, лењ је, стићи ће… И онда дођемо до тога да се јаве са три године тек, али све ређе, хвала Богу, верујем због тога што се о томе прича.” – каже доктор.
Подсећа и на то да су деца огледало родитеља и да од њих не можемо тражити нешто што ни ми сами нисмо у стању.
”Долазе родитељи и кажу ми, докторе, он не испушта телефон. И онда, ја изађем у чекаоницу где седе мама и ћерка и обе су на телефонима, нико не комуницира. Па како се ти уопште усуђујеш да кажеш да твоје дете користи телефон више од 6 сати, а онда погледаш и видиш да је мајчино време пред екраном исто, а можда чак и веће. Па се онда мајка правда како она не гледа ТикТок. Па каква је разлика да у томе ако дете гледа ТикТок, а мајка Фејзбук. Обе су испред екрана и не комуницирају међусобно то је суштина. Најлашке је све свалити на деци.” – искрен је др Грујичић.
Каже да је апсолутна препорука без телефона у прве три године.
”Ако мене питате, рекао бих и пет. Хајде цртаћи на ТВ-у, у реду, али и то дозирано и бирано. А када се уводи телефон да то буде заједничка активност. Да мама или тата седне с дететом, да истражују заједно игрице, видео садржај, коментаришу, имају неку интеракцију кроз то. То је онда она ПРАВИЛНА употреба интернета која ствара интеракцију и комуникацију. То је суштина, да ви и кроз тај медиј упознате своје дете. Јер, ви ако њему ускратите телефон до 10. године, па му само дате у руке и ви појма немате где је оно на интернету и шта ради. Дакле, ако већ уводите телефон раније, онда само ЗАЈЕДНО. Коментаришите, гледајте, играјте. А не пуко седење испред екрана које нам трује мозак. И нама одраслима то увелико утиче на пажњу, а замислите тек деци у развоју.” – објашњава овај психијатар.
Каже да је и сам осетио ту потребу за стимулацијом која је данас свеприсутна.
”Људи гледају серију док једу, слушају подкаст док возе… То је сад начин живота и кад немамо стимулацију, то је нама непозната територија. А замисли кад имаш дете у развоју које тек развија визуелни, моторни, аудитивни систем и преплављено је стимулацијом цео дан, а нема критичку обраду информација. У реду, ми одрасли знамо шта треба, а шта не да читамо. А како дете кад му сикочи неки прозор, неке бизарности, које су и нама грозне, а замислите тек њима…” – упозорио је др Грујичић.
Његова је порука родитељима да је комуникација кључ доброг односа и здравог развоја детета, а да њу постижемо својом укљученошћу и добрим примером који дајемо деци.