Dečji psiholog roditeljima: Zabranite deci igrice u kojima se ubija, pljačka, beži od policije

avgust 24, 2019

Prvo, tehnika je datost moderne civilizacije i stava sam da moja struka, klinička psihologija, ne može da ponudi adekvatnu predikciju šta će se sa nama desiti u budućnosti, da li ćemo biti kiborzi ili mentalno nedovoljno razvijeni.

Deca koja danas imaju tri do pet godina su ta nova generacija od koje se očekuje neki drugačiji vid „majnd setapa“, gde mislim da oni neće biti radikalno drugačiji od nas, kao jedinke nego će prosto lakše živeti u ovom digitalizovanom svetu kome su bolje prilagođeni – uveren je doktor nauka Dušan Vuković, specijalista medicinske psihologije, sa Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine gde je načelnik Odeljenja za dečju psihologiju. S Dušanom Vukovićem razgovaramo o zavisnosti dece od kompjuterskih igrica i internet sadržaja, kao i generalnom uticaju digitalnih tehnologija na njihove kognitivne sposobnosti.

U junu prošle godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) klasifikovala je zavisnost od kompjuterskih igara kao bolest. Koliko dugo se kod nas pojavljuju deca s ovim problemom i da li se taj broj povećava?

 – Mi se s ovim problemom susrećemo poslednjih desetak godina. Problem je intenziviran s porastom kvaliteta interneta, pojavom društvenih mreža, dostupnosti ogromne količine sadržaja, eksponencijalnog razvoja igrica, kao i virtuelne realnosti. Danas imamo sve više roditelja koji se žale da su njihova deca zavisna od igrica.

Postoji više tipova zavisnosti od digitalnih tehnologija – zavisnost od informacija, igrica, kupovanja, društvenih mreža, seksualnog sadržaja i slično. Recimo, gledanje Jutjuba bi bila zavisnost od informacija. Opet napominjem, da  je i uzrast taj koji u značajnoj meri može da odredi tip zavisnosti – možete videti decu od tri četiri godine kako gledaju, npr. Jutjub i vrlo intenzivno pokazuju simptome nečeg što bi mogli nazvati zavisnošću. U kasnijem uzrastu deca postaju zavisna od kompjuterskih igrica gde vrlo lako dolazi do težih komplikacija tipa – u početku socijalne deprivacije, potom i izolacije, gde se isključivo druže onlajn s drugim gejmerima, potom nezainteresovanosti za sadržaje drugog tipa i konačno nečeg što prepoznajemo kao depresija.

Kada se i u kom stanju vama javljaju deca koja imaju ovaj problem. Da li ih dovode roditelji, ili oni sami traže pomoć ili to sugerišu nastavnici?

Deca i adolescenti se nikada ne javljaju sami jer njima je lepo, ona ne priznaju zavisnost, što je slučaj i kod drugih vrsta zavisnosti. Najupečatljiviji pokazatelj za roditelje da imaju problem jeste ono što se dešava kad vi njima zabranite igrice. Ukoliko dođe do grublje promene ponašanja – izrazito nezadovoljstvo, svađalaštvo, oponencija, laganje, odbijanje poslušnosti, nezainteresovanost za druge sadržaje i slično, onda možemo da govorimo i o adikciji, tj. zavisnosti.

Besmisleno je bežati od tehnologije

Zamislite da nemamo pristup svim tim sadržajima na Internetu? To što smo okruženi digitalnom tehnologijom i brzim protokom informacija ne znači da mi zaglupljujemo nego da naš mozak ima lakši pristup tim informacijama. To je suština. Školstvo, koliko je to moguće i potrebno, treba da se prilagodi novonastalom „elektrostimulativnom“ okruženju.

Idealno je da dovedete dete kad primetite prvu promenu u ponašanju, ali mi kao roditelji često potcenimo količinu vremena koju oni provedu pred ekranom/ekranima, pa kažemo to je to, samo par sati dnevno. Kad ozbiljnije pratite šta rade, shvatite da oni na raspustu, po ovim vrućinama, provode i više od deset sati dnevno za nekim od elektronskih uređaja. Ne mora da se stvori adikcija ali to može da postane životni stil gde vi ništa drugo ne radite nego igrate igrice ili “visite na netu”. I tu treba napraviti razliku između prave adikcije i životnog stila u kome nikakave druge sadržaje nemate osim, recimo, gledanja Jutjuba.

Recimo, da se ne radi o adikciji, nego o stilu života, koliko takav stil utiče na sam razvoja deteta i formiranje ličnosti budući da su oni još u razvoju?

Puno radikalnih stavova tvrdi da se odmah „navlačite“ na elektronske sadržaje i činjenica je da se tu radi o hiperstimulaciji, pa je deci koja izađu iz tog neverovatnog 3D sveta i pogledaju u jezero – ono dosadno jer postanu zavisni od podražaja. Međutim, ta „perceptivna“ zavisnost dosta brzo prođe jer ako napravite pauzu od 12 ili 14 sati, vaš organizam se vraća na staro. Recimo, deca od pet do šest godina, koja igraju igrice, imaju poteškoće s razvojem funkcije pažnje i koncentracije. Kao posledicu u školskom uzrastu imaju ranjivu pažnju i naravno da im posledično škola neće biti interesantna jer treba da kontinuirano ponavljaju uprošćene sadržaje tipa da pišu jednu kosu liniju celu stranicu.

Ako se pacijent javi na vreme – najkasnije u npr. prvoj godini „adikcije“ i ako se tretman uradi kako treba, mi možemo njegovo duševno stanje, u velikom procentu slučajeva da dovedemo u normalu. Naravno, ukoliko imamo adekvatnu saradnju s roditeljima i širom zajednicom, između ostalog, popustljivijih baba i deda.

Šta savetujete roditeljima, koliko i na koji način da dozvole deci pristup digitalnim tehnologijama?

Medicina 21. veka isključivo je usmerena na prevenciju. U skladu sa tim i mi roditeljima savetujemo kontrolu sadržaja, ali i vremena koje dete provodi na „gedžetima“. Retko koji roditelj proverava sadržaj, a to bi trebalo činiti barem na nedeljnom nivou. Važno je da imamo uvid i informaciju šta dete gleda na Jutjubu, s kim četuje, koji rečnik koristi, koje igrice igra i slično.

Naša preporuka za decu uzrasta do 12 godina, za vreme trajanja škole je maksimalno dva puta dnevno po 40 ili 50 minuta sa pauzom od minimalno 15 minuta i vikendom tri puta po 40 ili 50 minuta sa pauzama ne manjim od 15 minuta. To je optimum po kojem mozak, ali i ličnost u razvoju ostaje bez značajnijih posledica.

Gejming postaje detetov životni stil, preuzeo je sve vrednosti vezane za njega i dete ili adolescent samo o tome razmišlja i samo se time bavi. Ovo često imamo kao posledicu vaspitne deprivacije, odnosno zanemarivanja od strane roditelja koji se nisu u dovoljnoj meri potrudili da ponude alternativne sadržaje, što predstavlja preventivni ali i terapijski ključ u rešavanju ovog tipa adikcije. Roditeljsko bavljenje alternativnim sadržajem zahteva vreme i dodatnu energiju.

Kako odabrati adekvatne kompjuterske igrice za decu i da li takve postoje?

Lično sam ljubitelj tzv. „gedžeta“, poštovalac tehnolohije i nauke – ali i istovremeno zgrožen igricama u kojima ili ubijate ili kradete ili vozite kola, sudarate se i bežite od policije, i to je to – ništa drugo ne radite. Moj jedini komentar kao kliničkog psihologa i psihoterapeuta je da igrice tog tipa ne treba da igraju! Nažalost, vrlo često dolazi i do javne diskvalifikacije dece koja odbijaju ovakav tip igrice, te kasnijeg bulinga. Ali opet akcenat stavljam na roditelje – pa da li je moguće da ne primećuju da njihova deca igraju ove igrice – ili se možda slažu da je to u redu, ili minimiziraju potencijalne posledice. Dokle god možete, utičite na decu u izboru igrica koje igraju! Nemojte da upadate u zamku da popustite detetu koje negoduje jer ne može da igra igricu u kojoj ubija, pljačka i beži od policije. To zabranite i zastupajte sopstveni stav.

Da li bi roditelji trebalo naglo da zabrane igricu, s obzirom na to da je kod nas nedavno odjeknula vest da se dečak, navodno, ubio kad mu je majka zabranila da igra omiljenu video-igricu?

 – Mi kao profesionalci ne možemo da donosimo realno orijentisane zaključke na osnovu jednog izolovanog primera. Preventivna mera jeste zabrana: „Ne možeš to da igraš!” Često sugerišem roditeljima da imaju puno pravo da snažno utiču i na izbor zanimanja i izbora fakulteta.

Proces osamostaljivanja mladih ljudi se u poslednjih sto godina neverovatno produžio, ljudi se kasnije osamostaljuju i venčavaju i samim tim se i ukupna duševna zrelost mladih ljudi pomerila. Mislim da noviji trend u vaspitavanju dece, po principima „budite prijatelj sa vašim detetom, razgovarajte” i slično, barem u ovom ambijentu ne donosi željene rezultate.

Cenim da treba da se vratimo delom i starijem tipu vaspitanja sa jednom zdravom distancom u odnosu na decu, ali i vremenom koje provodimo sa njima odnosno emocionalnom razmenom koja se tokom tog, zajednički provedenog vremena dešava. Na taj način zauzimamo pravu poziciju autoriteta, kojim nam kao roditeljima i pripada, i bez veće muke uspevamo zajedno sa decom da donosimo i strateške odluke vezane, od izbora igrica, pa do fakulteta. Deca, objektivno nemaju realne kriterijume i ambijent u kome živimo je izmenjen i delom je nastao kao posledica nekritičnosti kako roditelja tako i šireg okruženja gde se sve pasivno prihvata, poput gledanja rijaliti programa, gde na svakih deset sekundi imate seksualno provocirajući sadržaj.

Pasiviziran roditelj se povlači, a ako mi, kao roditelji ne uzmemo stvar u svoje ruke, ko će?

Intervju vodila: Snežana Milanović

Više na: Dnevnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Dečji psiholog roditeljima: Zabranite deci igrice u kojima se ubija, pljačka, beži od policije"

  1. Aleksandar kaže:

    U katalogu akreditovanih obuka ZUOV-a postoji, već tri godine, obuka “Prevencija prekomerne upotrebe i zavisnosti od savremenih tehnologija” koja se bavi ovim problemima i mogućnostima prevencije.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama