Дечји психолог: Шта је сврха казне у васпитању и каква она (не) треба да буде

Кажњавање је један од уобичајених поступака у процесу васпитања. Заснива се на чињеници да деца најефикасније уче из сопственог искуства.

Наиме, велики део онога што деца раде има неки ефекат на њих саме, односно доводи до одређених добрих или лоших последица.

Деца задржавају и учвршћују оне облике понашања која су у њиховом искуству довела до, за њих, нечег позитивног и пријатног (задовољила неку њихову потребу), а престају да раде оно што је довело до, опет за њих, нечег негативног и непријатног (онемогућило их да задовоље своју потребу).

Казна представља ситуацију у којој нешто што је дете урадило има за њега непријатан исход па ће зато тај облик понашања заменити неким по питању исхода за њега бољим.

Циљ кажњавања је да се изазове позитивна промена у понашaњу детета, а НЕ одмазда за учињену грешку.

Сврха казне треба да буде да дете уместо неког неприхватљивог поступка усвоји неки примеренији облик понашања и да се на тај начин мења у позитивном смислу.

Није сврха казне да дете буде изложено трпљењу непријатности сразмерно непријатности коју је својим понашањем изазвало код родитеља или околине (не треба казна да буде много строга и непријатна за дете само зато што је нама било много непријатно пред пријатељима због његовог понашања).

Поента није у трпљењу и издржавању већ у позитивној промени понашања.

Кажњавање треба да буде од стране родитеља промишљена активност, а НЕ ефекат њиховог тренутног емоционалног стања.

Кад год родитељ кажњава дете треба да има јасну представу о томе:

  • које понашање тачно жели да казни (не „данас је немогућа, начисто ме је излудела“, него „неприхватљиво је да и поред договора није средила своје играчке“)
  • шта жели казном да постигне (не „ово ће га опаметити једном за свагда“ него „треба да уместо да отима на силу играчку од другог детета научи да сачека да буде слободна или узме неку другу“)
  • зашто користи баш ту казну (зашто је, на пример, казна баш „недељу дана без телефона“ а не рецимо „три дана без телефона“).

Казна се НЕ изриче зато што смо се изнервирали, уплашили, опасно наљутили (разбеснели) или се осетили беспомоћни да била шта друго урадимо.

У таквој ситуацији делујемо преплављени емоцијама и импулсивно и казном постижемо више сопствено емоционално растерећење него педагошки ефекат.

То не значи да не смемо да имамо негативна осећања у вези понашања сопственог детета и да не смемо да их испољимо већ само да се суздржимо од кажњавања у ситуацији кад смо превише узнемирени.

Казна НЕ СМЕ да буде понижавајућа, деградирајућа или увредљива за дете.

Казна треба да усмерава понашање детета од негативног ка позитивном у смислу његовог напретка и бољитка.

Ако казна у себи садржи елементе који на било који начин представљају ниподаштавање детета, тај развојни ефекат се губи и доводи до директног урушавања самопоуздања и самопоштовања детета чиме се онда губи сама њена сврха.

Цепање листова из свеске кад дете погреши у изради домаћег задатка, „сад ћу свима да испричам шта си урадио да ти се смеју“, „пет пута кажи гласно да си глуп“ су само неки од примера који не да су неделотворни него су контрапродуктивни у васпитном процесу.

Кажњавање треба да буде усмерено на понашање а НЕ на личност детета.

Дете је личност вредна и значајна сама по себи и треба увек да буде вољена и прихваћена као таква.

Оно што може да буде неприхватљиво и што бисмо желели да променимо код детета треба да се односи искључиво на његово понашање.

Тако критиковање као облик казне као и други облици кажњавања детета треба да буду усмерени на оно што је дете радило (или није радило) а не на његове особине.

Није оправдано наглашавати детету како је немогуће, неспособно, ужасно и сл. него му указати да се понашало неодговарајуће (узнемиравало друго дете, трчало где није смело, слагало и сл.), да није испунило обећање (вратило се кад је речено, средило собу,…), да није уложило довољно труда итд.

Дете казну НЕ СМЕ да доживи као престанак родитељске љубави

Иако ми подразумевамо да своје дете увек волимо без обзира на то како се понашало, за дете (посебно на млађем узрасту, мада ни старија нису имуна на овако нешто) то није увек подразумевајућа ствар.

У неким ситуацијама кад је родитељ љут и када кажњава, дете то може да разуме као да га мама или тата више не воле (бар у том тренутку) што је застрашујућа и узнемирујућа позиција.

Зато је потребно да се грдње и казне изричу у контексту прихваћености и вољености детета што се постиже избегавањем вређања, усмереношћу на понашање а не на личност, смиреним тоном, примереним и остварљивим казнама, давањем шансе да се поправи.

А често приликом изрцања казни родитељи подсећају дете да га воле и јасним изражавањем љубави („мама те воли највише на свету али твоје понашање сада није било у реду па зато не можеш…“) и изражавањем вере у способности детета да испуни очекивања родитеља („сад си погрешила али верујем да ћеш се сигурно следећи пут потрудити да то поправиш“).

Аутор: Бранкица Станојевић, дипломирани психолог