Инклузији деце са сметњама у развоју посвећена је код нас велика пажња и много се говори о постигнутим успесима. Образовање и васпитање деце са сметњама у развоју пре увођења инклузије имало је поприлично недостатака, али је она код нас уведена на такав начин да је стање у тој области учинила још горим. Осокољени моралном и, још више, финансијском подршком из Европске уније, експерти различитих профила захвалили су се за ту подршку нашим страним пријатељима тако што су смислили модел инклузије који наличи оном чувеном закону из Домановићеве Страдије, према којем „жито и, уопште, усеви морају успевати и давати добар род“. Тако од почетка погрешно и нереално постављена инклузија није могла дати род, посебно не добар, и поред прописа који су заповедали да се стварност повинује прописаним маштаријама.
Ако мислите да у нашем моделу инклузије водећу улогу у образовању и васпитању деце са сметњама у развоју имају дефектолози, као једини стручњаци који су стекли високо образовање за рад с таквом децом, варате се. Овде стручњаци других струка имају исти, па и већи утицај од дефектолога. Од процене дефектолога важније су и жеље родитеља деце, а о утицају невладиних организација да и не говорим. Да неко предложи такав однос снага за неку другу делатност, вероватно би изазвао подсмех или би га послали на одговарајући преглед.
За Риплија и рубрику „Веровали или не“ је чињеница да у периоду од 2009. до 2017. године дефектолог уопште није био предвиђен као сталан члан интерресорне комисије, а чак се није помињао ни као могући повремени члан. А реч је о телу које треба да одреди најбољи образовни модел за децу са сметњама у развоју! Дакле, о томе су одлучивали стручњаци који су током свог образовања мало или нимало могли да науче о деци са сметњама у развоју! Замислите ситуацију у којој о лечењу болесника са запаљењем плућа одлучује конзилијум у којем нема пулмолога.
Министарство просвете (у даљем тексту: Министарство) уверавало је јавност да увођењем оваквог облика инклузије само следи европске узоре. Које? У Европи се инклузија не спроводи у свим земљама на исти начин, а ни у једној земљи се не спроводи без кључне улоге дефектолога у том процесу. Развијене европске земље не трпе аматеризам и лаицизам када је реч о стручним пословима. Допуштају их само при практиковању неког хобија. Министарство као један од проблема у инклузији наводи недостатак педагошких асистената (помоћника), а они могу бити и лаици који постају стручњаци после обуке од неколико десетина сати! И мастер-дефектолог такође може бити помоћник (!), али је њему за то требало пет година факултета.
Следећи проблем су средства за спровођење инклузије. Пошто је код нас, и то само делимично јер су на то утицали нетрпељивост и предрасуде према дефектолозима, изабран модел инклузије из пребогатих земаља, дужност власти била је да обезбеди средства која те земље у инклузију улажу. То није учињено: код нас су постављени високи циљеви с ниским средствима и високим уштедама.
Пошто личне пратиоце треба платити из буџета локалних самоуправа, а и тешко их је обезбедити јер су бедно плаћени, деца са сметњама у развоју на њих чекају и више година. Неисплативо је писање и штампање прилагођених уџбеника који би бар делу деце са сметњама у развоју олакшали учење, посебно кад је реч о деци са интелектуалним сметњама (еуфемизам за менталну ретардацију!) – зато ни њих нема. Дефектолози и остали наставници школа и одељења за ученике са сметњама у развоју (под изговором потребе прецизирања прописа!) додатно се оптерећују повећањем норме часова непосредног рада јер се тако штеди на броју извршилаца. Чланови интерресорних комисија су слабо и нередовно плаћени за свој рад, а с обзиром на то да раде на другим радним местима, тешко да могу да стигну да ваљано обаве и дијагностику, а камоли бројне друге послове који су им стављени у надлежност. Обуком од неколико десетина сати добијају се брзо и јефтино нови „стручњаци“ за рад с децом са сметњама у развоју – педагошки асистенти. Трошкови би били још много мањи када би, што је идеал инклузивних магова, сва деца са сметњама у развоју прешла у редован систем образовања и васпитања, чиме би отпали трошкови за школе и одељења за ученике са сметњама у развоју. Све сам привид до привида и уштеда до уштеде, а уз то делујете некако савремено, хумано, европски…
Покушао сам да приволим власт да одустане од уштеде путем повећања норме непосредног рада са ученицима за наставнике школа и одељења за ученике са сметњама у развоју (ради мањег броја извршилаца). Зато сам послао бројне аргументоване дописе на више адреса (Министарство, Национални просветни савет, Друштво дефектолога Србије, скупштински Одбор за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију (ФАСПЕР) и Завод за унапређивање образовања и васпитања). Пре тога сам се обратио и председници Заједнице школа за ученике са сметњама у развоју и инвалидитетом Републике Србије с предлогом да реагује због кршења законске одредбе о норми часова непосредног рада са ученицима.
Ниједан од поменутих субјеката није показао заинтересованост ни за права дефектолога и других наставникa који раде са ученицима са сметњама у развоју нити за угрожавање законског права тих ученика на квалитетан образовно-васпитни рад, до чега сигурно долази повећањем оптерећености наставника. Неки на мој допис уопште нису ни одговорили, макар из основне пристојности (ФАСПЕР, Национални просветни савет и Друштво дефектолога Србије). И куртоазни и незаинтересовани одговори које сам од осталих добио суштински такође представљају ћутање. А ћутање је злато које одржава угодни привид у овој области и од којег ћутачи од захвалне власти добијају позлате за своје позиције.
И поред свега реченог, инклузија је код нас јамачно успела… на папиру, по принципу: оно што је написано – то се и остварило, макар свима било јасно да то није истина. Или ће магијска моћ речи довести до тога да ће се постављени узвишени циљеви досегнути ако наставници довољно дуго и упорно буду записивали да се то заиста дешава.
Овако погрешно постављена и још горе примењивана инклузија посебно је нанела штету деци са интелектуалним сметњама, а та деца су најбројнија у популацији деце са сметњама у развоју. За разлику од других сметњи у развоју, савремена образовна технологија не може отклонити ограничења која носе интелектуалне сметње. Деци са интелектуалним сметњама, чак и ако су лаке, не одговара потпуна инклузија, односно школовање у редовном систему образовања, већ њихов најбољи интерес захтева наставу у малим одељењима, коју претежно изводи дефектолог-наставник, дакле – школовање под посебним условима. То, разуме се, не значи да она треба да буду изолована, већ се овде може применити делимична инклузија/интеграција, о чему, опет, последњу реч треба да има дефектолог. Додатни проблем је то што су интелектуалне сметње често удружене с другим сметњама и болестима (поремећаји пажње, сензорне сметње, телесна инвалидност, неуролошки и психијатријски поремећаји итд.).
Да ли је добро гурнути дете са интелектуалним сметњама (од лаких до дубоких!) у велико одељење, међу децу која су сва супериорнија од њега и коју оно тешко може да разуме, уз, и то можда, повремену додатну подршку дефектолога? Уз то његову по правилу нестабилну пажњу омета оно што раде други ученици, а често се дешава да и дете с интелектуалним сметњама омета час и тиме угрожава право остале деце на квалитетан образовно-васпитни рад.
Ми који радимо с децом са сметњама у развоју били смо много пута сведоци претрпљених патњи, и то без скоро икаквих образовно-васпитних резултата, деце с интелектуалним сметњама која су похађала наставу у редовним школама и одељењима. То се јасно могло уочити при њиховом преласку у посебна одељења с редовним радом дефектолога. Нека од њих су у посебна одељења прелазила кад су већ била на ивици психотичног поремећаја, а по доласку у посебно одељење стање им се брзо значајно поправљало – постајала су задовољнија, расположенија, радоснија, а ако је било агресивности, она је нестајала или се бар знатно смањивала. О образовно-васпитном напредовању да и не говорим.
Па ипак, у тренутној атмосфери и(нк)лузоманије није препоручљиво рећи или написати да обрада прописаних наставних садржаја није у најбољем интересу детета с интелектуалним сметњама (од лаких до дубоких, често удружених с другим сметњама и болестима) и да сте зато с њим радили нешто што његовим потребама и могућностима одговара, али, авај, одступа од измаштаних циљева инклузивних мудраца! Ризиковаћете да будете означени као неспособни или ће вам налепити неку још гору етикету. Зато многи наставници, да би избегли размирице, пишу бесмислице. И скоро сви су задовољни: и они, и Министарство, и руководство школе, и родитељи ученика (док не наступи болно отрежњење!). Пљуште и награде за примере добре праксе.
Заштитићете себе и чак ћете бити похваљени ако напишете да сте с дететом с интелектуалним сметњама (лаким, умереним, тешким…), било да је оно у редовном или посебном одељењу, успешно обрадили Питагорину теорему, полином или вађење квадратног и кубног корена; или сте невербално аутистично дете са умереним или, још боље, с тешким интелектуалним сметњама привели разумевању песме „Плави чуперак“ (чуперак косе који је у нечијој глави!). Још је за већу похвалу ако напишете да невербалнo аутистично дете са истим степеном интелектуалних сметњи успешно савладава стране језике или сте записали да је савладало грађење ковалентне везе у хемији…
Проблемчић, који се прећуткује, јесте то што се бесмисленим инсистирањем на обради садржаја које дете не може да савлада нити су му потребни губи могућност да дете савлада оно што може и што му је заиста за живот потребно. А мало ко мари и за осећања, за патњу оне деце са сметњама у развоју чије су родитеље убедили да треба да похађају редовну наставу, а то њиховим потребама и могућностима не одговара. Све је могло бити другачије да су у осмишљавању и спровођењу инклузије кључну улогу имали дефектолози који заиста раде с децом, а не кабинетски и ини експерти других струка и, можда, дефектолози који дуго не раде с децом јер (да ли заслужено?) заузимају важније позиције.
Наставници и стручни сарадници углавном не проговарају јавно о својим невољама у примени инклузије, у страху од приговора да нису довољно марљиви или способни, или, далеко било, да су непријатељи Њеног Величанства Реформе или Њеног Височанства Инклузије. Само нека строго анонимна анкета међу наставницима и стручним сарадницима дала би прави одговор на питање шта они заиста мисле о томе.
Коначно, да читаоци не би помислили да сам до сада ћутао, напомињем да сам своје ставове о нашој инклузији изнео у више књига и чланака у стручним и научним часописима, а о томе сам говорио и на домаћим и међународним конференцијама. Нисам ћутао, за разлику од многих који, из страха или интереса, и даље срамно ћуте о проблемима, а били су, с обзиром на позиције које (нажалост) заузимају, много позванији од мене да проговоре.
Аутор: Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац