Roditelji treba da izbegavaju svaki disciplinski pristup koji izaziva bol ili strah

22 decembra, 2019

Jedna od mnogih automatskih reakcija roditelja na neželjeno ponašanje je pljeskanje. Često nas pitaju kakvo je naše mišljenje o tome.

Iako smo pristalice postavljanja granica, oboje smo odlučno protiv udaranja. Fizičko kažnjavanje je složena i kontroverzna tema, a ne možemo sebi priuštiti da o njoj ovde detaljno razgovaramo – o tome se mora razmišljati u mnogim kontekstima. Ali jedno je sigurno: negativni efekti fizičkog kažnjavanja su brojni. Uvereni smo da je udaranje prilično kontraproduktivno, a naše mišljenje podržavaju neurobiološka istraživanja i specijalizovana literatura. Kad želimo da gradimo dobre odnose sa svojom decom i da ona nauče životne lekcije, kada želimo da podstaknemo njihov optimalan razvoj, fizička kazna se mora izbegavati. Takođe verujemo da deca ne bi trebalo da trpe bilo kakav oblik nasilja, posebno od onih na koje se prvenstveno oslanjaju kao zaštitu.

Znamo da postoje sve vrste roditelja, sve vrste dece i sve vrste situacija koje zahtevaju disciplinu. I mi svakako razumemo da ljutnja i razočaranje, zajedno sa željom da svoju decu izvedu na pravi put, nateraju neke roditelje da batinu koriste kao disciplinsku strategiju. Ali podaci o istraživanju snažno ukazuju na to da čak i kada roditelji vole i podržavaju, batina ne samo da ne pomaže da se promeni ponašanje na duži rok, već ima negativne posledice po redosled odnosa.

Naravno, postoje mnogi drugi pristupi koji su jednako štetni. Izolacija u dužem vremenskom periodu, različiti oblici verbalnog ili mentalnog zlostavljanja sve su više disciplinirajuće prakse kojima roditelji povrede dete, a da ga pritom ne dodirnu.

Zbog toga ohrabrujemo roditelje da izbegavaju svaki disciplinski pristup koji izaziva bol, strah ili teror. Bar zato što je kontraproduktivna. 

Time se pažnja deteta skreće sa njegovog sopstvenog ponašanja i potrebe da se promeni, na roditeljev odgovor na takvo ponašanje. Što znači da dete prestaje da uopšte razmišlja o svojim postupcima. Umesto toga, razmišlja o tome koliko je roditelj nepravedan.

Roditeljski odgovor u takvom slučaju ometa postizanje oba osnovna cilja discipline – promena problematskog ponašanja i razvoj emocionalne inteligencije – jer je eliminisana sposobnost deteta da razmišlja o svom ponašanju i da oseća zdravu krivicu ili kajanje.

 Drugi veliki problem sa batinama je to što se dešava sa detetom na fiziološkom i neurobiološkom nivou. Mozak tumači bol kao pretnju. Kada roditelj detetu nanese fizičku bol, on se suočava sa nerešivim paradoksom biološke prirode. Svi mi imamo svojstven instinkt da, kada smo povređeni ili se bojimo, tražimo zaštitu od onih koji brinu o nama. Ali kada je roditelj izvor boli i straha, dečji mozak je zbunjen. S jedne strane, dete oseti impuls da pobegne od roditelja. S druge strane, ono od roditelja traži zbog sigurnosti.

Dakle, kada roditelj postane izvor straha ili boli, to može prouzrokovati dezorganizaciju u funkcionisanju mozga, jer za taj paradoks nema rešenja. To stanje nazivamo „krajnjim oblikom neorganizovane vezanosti“. Hormon stresa kortizol koji se oslobađa u slično neorganizovanom unutrašnjem stanju može izazvati dugotrajne negativne efekte na razvoj mozga, jer je to hormon koji je toksičan za mozak i ometa normalan razvoj. Okrutne i stroge kazne mogu dovesti do značajnih promena u mozgu – uključujući uništavanje moždanih veza, pa čak i ćelija mozga.

Tekst je izvod iz knjige: “Disciplina bez drame”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama