– Добар дан, је л’ могу само кратко око онога што сам вам поменула…
– Уђите, уђите, ту сам још мало, идем на неки састанак, па… Реците, где гори?
– Нигде не гори, али имам проблем, не знам шта да радим… Питала сам једног колегу за савет, али каже да не треба да ме је брига, па сам хтела да ми ви, као директор, дате савет, можда и психолога да позовемо…
– О чему се ради?
– Синоћ кренем кући са часова, пролазим поред парка и видим Марковића из петог два са неким врло сумњивим, старијим типовима, пуши, нешто се домунђавају… Деловало ми је да раде нешто опасно, да ли је дрога или неки договори, не знам, али већ неко време видим да тај мали иде у суноврат… Брине ме много, а родитељи се не појављују без обзира што их зовем сто пута, па ето, реците ми шта да радим. Не знам да ли почети од Центра за социјални рад или…
– Јао, само њих немојте на врат да ми навучете! Само ми то фали!
– Како… да их навучем на врат… Дете је очито у проблему!
– Их, колико деце је у проблему… А Центар кад уђе у школу ето нас и у новинама и на телевизији, никоме да не пожелите… Никако Центар, а и иначе – не можемо бити Мајка Тереза за свако дете које је у проблему!
– Није питање да будемо Мајка Тереза, само детету да се помогне док је још времена. Оцене су му лоше, бежи са часова, сад видим да пуши, да се дружи са тим типовима…
– Као што вам је колега рекао – не треба да вас је брига. Дете има родитеље, такви су какви су, ми нисмо надлежни да пратимо шта он ради по парковима!
– Али, дете пропада, не може да ме не буде брига!
– Видите, као прво то што сте видели је било ван школе.
– Добро, али то је наш ђак…
– То је, кажем, ВАН ШКОЛЕ. Он је наш у школи, ван школе – ћао!
– Аха…
– Друго, кад је породица таква, немате ви ту шта да мислите и да се трудите. Не можете бити већи католик од папе… Ако мајку и оца не занима, што би вас било брига?
– Рецимо зато што сам одабрала да радим у просвети и да, поред тога што им испредајем, бринем о њима, да пратим шта раде, да им помогнем… Моја разредна је умела да долази кући код деце да провери како и где живе…
– То су била нека давна времена кад је породица постојала. Сад не можемо ништа и мој савет вам је да гледате своја посла.
– Добро, била давна времена и шта ћемо сад? Да пустимо целе генерације низ воду? Да дигнемо руке или зажмуримо?
– Чекајте, ви не видите да су генерације све горе и горе? Да су деца постала дивљаци, да не поштују ауторитет, да их баш брига и за вас и за мене и за школу и за све?
– И, шта ми радимо да се то стање поправи? Окрећемо главу?
– Ако сте већ дошли да ме питате за мишљење – кажем вам. Не треба да вас је брига! Радите свој посао и уживајте.
– Али, ТО је мој посао. Не могу да уживам кад нам дете на очи пропада, а ми се правимо да не видимо зато што родитеље није брига?
– Не, ваш посао је да их научите биологију и да одете кући. А пушење и сумњиво друштво, нарочито ван школе, су посао породице.
– Али, породице нема!
– Онда ништа!
– Шта, онда чекамо да заврши школу да га више не гледамо, руке чисте, нисмо ништа могли, сутра кад заврши у затвору неће вас гристи савест?
– Ни најмање! Ја гледам своју децу, и њих тешко васпитавам, туђу нећу никако! Кажем вам, ви сте наставник биологије. Нисте ни васпитач, ни посматрач шта ко ради ван школе. Да је запалио цигару на ходнику, па и да нешто урадимо. А то, паркови, клубови, вајбер и друге групе – то није наш посао.
– Значи, сутра да видите неког ђака да се дрогира, али сто метара од школе, ви бисте окренули главу на другу страну? Или да се дечаци потуку, али ван јасне архитектонске границе у виду зидова школе, или да неко дете дође са претњама са инстаграма, ви бисте на све то рекли – није нам у опису радног места?
– Наравно да бих рекао јер и није!
– Али није ни за Центар, да не бисмо осванули у новинама?
– Баш тако! Да сте директор – схватили бисте!
– А то што смо ВАСПИТНО-образовна установа, то ништа?
– Ма, пустите ме тих ствари. То је било некад…
– А данас не важи? Хајде онда да отворимо кладионицу у дворишту, деца то воле, родитељи који пазе на децу просто им неће дати паре! Хајде да преко разгласа иде турбо фолк, шта нас брига, то су им родитељи пуштали код куће, нећемо их ми сад мењати! Хајде да им доведемо јутјубере да их забављају за прославу краја школске године! Родитељи су их васпитали да то воле, шта ми с тим имамо? А после да идемо у штрајк због малих плата?
– Е, дајте молим вас. Журим на састанак, а ви сте скренули у неку филозофију! Још једном – ја да васпитавам туђу децу нећу, а предлажем и вама да размислите да ли то хоћете. Шта вас има да буде брига да ли неко дете пуши??
– Ништа.
– Па, ништа. Зато гледајте своја посла и уживајте у животу! Извините, сад стварно морам да идем!
Аутор: Маја Бугарчић