– Dobar dan, je l’ mogu samo kratko oko onoga što sam vam pomenula…
– Uđite, uđite, tu sam još malo, idem na neki sastanak, pa… Recite, gde gori?
– Nigde ne gori, ali imam problem, ne znam šta da radim… Pitala sam jednog kolegu za savet, ali kaže da ne treba da me je briga, pa sam htela da mi vi, kao direktor, date savet, možda i psihologa da pozovemo…
– O čemu se radi?
– Sinoć krenem kući sa časova, prolazim pored parka i vidim Markovića iz petog dva sa nekim vrlo sumnjivim, starijim tipovima, puši, nešto se domunđavaju… Delovalo mi je da rade nešto opasno, da li je droga ili neki dogovori, ne znam, ali već neko vreme vidim da taj mali ide u sunovrat… Brine me mnogo, a roditelji se ne pojavljuju bez obzira što ih zovem sto puta, pa eto, recite mi šta da radim. Ne znam da li početi od Centra za socijalni rad ili…
– Jao, samo njih nemojte na vrat da mi navučete! Samo mi to fali!
– Kako… da ih navučem na vrat… Dete je očito u problemu!
– Ih, koliko dece je u problemu… A Centar kad uđe u školu eto nas i u novinama i na televiziji, nikome da ne poželite… Nikako Centar, a i inače – ne možemo biti Majka Tereza za svako dete koje je u problemu!
– Nije pitanje da budemo Majka Tereza, samo detetu da se pomogne dok je još vremena. Ocene su mu loše, beži sa časova, sad vidim da puši, da se druži sa tim tipovima…
– Kao što vam je kolega rekao – ne treba da vas je briga. Dete ima roditelje, takvi su kakvi su, mi nismo nadležni da pratimo šta on radi po parkovima!
– Ali, dete propada, ne može da me ne bude briga!
– Vidite, kao prvo to što ste videli je bilo van škole.
– Dobro, ali to je naš đak…
– To je, kažem, VAN ŠKOLE. On je naš u školi, van škole – ćao!
– Aha…
– Drugo, kad je porodica takva, nemate vi tu šta da mislite i da se trudite. Ne možete biti veći katolik od pape… Ako majku i oca ne zanima, što bi vas bilo briga?
– Recimo zato što sam odabrala da radim u prosveti i da, pored toga što im ispredajem, brinem o njima, da pratim šta rade, da im pomognem… Moja razredna je umela da dolazi kući kod dece da proveri kako i gde žive…
– To su bila neka davna vremena kad je porodica postojala. Sad ne možemo ništa i moj savet vam je da gledate svoja posla.
– Dobro, bila davna vremena i šta ćemo sad? Da pustimo cele generacije niz vodu? Da dignemo ruke ili zažmurimo?
– Čekajte, vi ne vidite da su generacije sve gore i gore? Da su deca postala divljaci, da ne poštuju autoritet, da ih baš briga i za vas i za mene i za školu i za sve?
– I, šta mi radimo da se to stanje popravi? Okrećemo glavu?
– Ako ste već došli da me pitate za mišljenje – kažem vam. Ne treba da vas je briga! Radite svoj posao i uživajte.
– Ali, TO je moj posao. Ne mogu da uživam kad nam dete na oči propada, a mi se pravimo da ne vidimo zato što roditelje nije briga?
– Ne, vaš posao je da ih naučite biologiju i da odete kući. A pušenje i sumnjivo društvo, naročito van škole, su posao porodice.
– Ali, porodice nema!
– Onda ništa!
– Šta, onda čekamo da završi školu da ga više ne gledamo, ruke čiste, nismo ništa mogli, sutra kad završi u zatvoru neće vas gristi savest?
– Ni najmanje! Ja gledam svoju decu, i njih teško vaspitavam, tuđu neću nikako! Kažem vam, vi ste nastavnik biologije. Niste ni vaspitač, ni posmatrač šta ko radi van škole. Da je zapalio cigaru na hodniku, pa i da nešto uradimo. A to, parkovi, klubovi, vajber i druge grupe – to nije naš posao.
– Znači, sutra da vidite nekog đaka da se drogira, ali sto metara od škole, vi biste okrenuli glavu na drugu stranu? Ili da se dečaci potuku, ali van jasne arhitektonske granice u vidu zidova škole, ili da neko dete dođe sa pretnjama sa instagrama, vi biste na sve to rekli – nije nam u opisu radnog mesta?
– Naravno da bih rekao jer i nije!
– Ali nije ni za Centar, da ne bismo osvanuli u novinama?
– Baš tako! Da ste direktor – shvatili biste!
– A to što smo VASPITNO-obrazovna ustanova, to ništa?
– Ma, pustite me tih stvari. To je bilo nekad…
– A danas ne važi? Hajde onda da otvorimo kladionicu u dvorištu, deca to vole, roditelji koji paze na decu prosto im neće dati pare! Hajde da preko razglasa ide turbo folk, šta nas briga, to su im roditelji puštali kod kuće, nećemo ih mi sad menjati! Hajde da im dovedemo jutjubere da ih zabavljaju za proslavu kraja školske godine! Roditelji su ih vaspitali da to vole, šta mi s tim imamo? A posle da idemo u štrajk zbog malih plata?
– E, dajte molim vas. Žurim na sastanak, a vi ste skrenuli u neku filozofiju! Još jednom – ja da vaspitavam tuđu decu neću, a predlažem i vama da razmislite da li to hoćete. Šta vas ima da bude briga da li neko dete puši??
– Ništa.
– Pa, ništa. Zato gledajte svoja posla i uživajte u životu! Izvinite, sad stvarno moram da idem!
Autor: Maja Bugarčić