Svako dete vrlo teško podnosi nedostatak roditeljske ljubavi i brige. Psihofizički razvoj deteta koje raste pored nezainteresovanih i „hladnih“ roditelja ozbiljno je ugrožen i oštećen nedostatkom ljubavi i podrške. Vrlo rano, još od treće godine, može da se ispolji prkosno, neobuzdano, agresivno ponašanje i želja za destrukcijom. Osećanje krivice zbog ovakvog ponašanja je neznatno ili i ne postoji, dete uživa u svojim postupcima. Bez ljubavi i pohvale, bez osećanja sigurnosti, dete nema zbog koga da se odriče svojih težnji i hirova, svojih agresivnih poriva. Ono reaguje revoltom i agresijom i ne prihvata roditeljsko merila dobrog i zlog kao svoja.
Preterano ispoljavanje agresivnih i destruktivnih poriva kod deteta uvek ukazuje na to da ga nešto duboko tišti. Ono je uplašeno i frustrirano jer nije voljeno; ono se tako oseća zbog nepovoljnog ambijenta u kom odrasta. Ono zbog toga kinji drugu decu i tuče ih, kao da tako hoće da pokaže da je snažno i važno, a u suštini iza toga se često krije očajnička potreba za ljubavlju.
Dete je spremno da privuče pažnju roditelja – makar i svojim neobuzdanim ispadima. Zbog tuče, štete ili bruke, njega kažnjavaju na razne načine uključujući i batine. Čak i takva vrsta pažnje dokazuje detetu da ono ipak nešto znači roditeljima i da oni nisu sasvim ravnodušni prema njemu.
Agresivno ili destruktivno ponašanje često se viđa kod dece čiji roditelji nemaju dovoljno vremena za njih, koji su isuviše zauzeti poslom, karijerom, sticanjem novca ili društvenih pozicija. Oni su, drugim riječima, nedovoljno emotivno zainteresovani za svoje dijete (i dete to tako doživljava), pa to često nadoknađuju mnogim poklonima i (ili) preteranom brigom o ishrani. Ovi roditelji morali bi da znaju da nema tog poklona koji može detetu da zamieni prisustvo, bliskost i ljubav roditelja.
Ljuti što se uprkos svih tih poklona i „svega što čine za dete“ ono ipak tako nedolično ponaša i što ih bruka, roditelji se nikad ne upitaju zašto se dete tako ponaša, da li ga nešto muči, da li je srećno? Umesto toga oni ga grde, kažnjavaju, tuku ili, što je najgore, počnu da mu pokazuju da od njega ništa bolje i ne očekuju i da ne veruju da će se izmeniti: „On je nepopravljiv, nezahvalan, besan, od njega ništa neće biti.“ Tako mu uskraćuju ljubav, poverenje, razumijevanje, i nesvesno ga guraju na pogrešan put.
Neprikladan stav roditelja može da kod deteta izazove izmijenjeno ponašanje, što izaziva reakciju roditelja – kazne, grdnje, nezadovoljstvo – što još više povređuje dete i pogoršava njegovo ponašanje, i tako se ulazi u začarani krug nerazumevanja i nezadovoljstva. Roditelji od deteta traže da bude voljno da prizna svoje pogreške i da se menja, a veoma rijetko se zapitaju da li su i oni doprineli ovakvom ponašanju svog deteta, i još ređe pokazuju spremnost da detetu pokažu da im je žao što nemaju dovoljno vremena za njega.
Olga Hadži Antonović
iz knjige: „Malo dete – velika zagonetka“