Васпитање: Око чега се споре педагози и психолози?

1 фебруара, 2015

Ко и како треба да васпитава дете и у ком узрасту оно треба да стекне елементарно васпитање, питања су око чијих се одговора данас педагози и психолози скоро у потпуности слажу. Ипак, постоји једно око којег се споре:
razmazena-deca-600x320Да ли је благо физичко кажњавање “када је потребно” неизбежан инструмент процеса подизања детета? Тек она мудро шаљива мисао Душка Радовића: “Туците своју децу чим приметите да личе на вас” данас је, исто као и некада метафора, чини се још актуелнија него у време када је настала.
А суштина је да као родитељи многе ствари радимо интуитивно и врло ретко размишљамо о васпитању свог детета, данас најрађе и у доминантном стилу, сваљујући кривицу на другога. Разлога за то има пуно, али не и оправдања. Од свакодневне сизифовске борбе за динар, акумулираног умора, до недостатка времена и на првом месту, знања. Да, ипак има наде, бар што се освешћивања потребе за стицањем родитељских знања и вештина тиче, сведоче увек изузетно добра посећеност трибина на ову “усијану” тему, било да је организују “батиноборци” или њихови противници.
Психотерапеут др Зоран Миливојевић као један од главних заговорника благог физичког кажњавања деце сматра да оно има своју битну улогу у васпитавању. Такође, мисли и да не постоји правило по којем сваки родитељ треба да удари дете.
–  Око 30 одсто родитеља подигне дете а да га нису ударили и онда кажу: Ми смо пример да тако може… Али то је ипак индивидуално искуство – каже Миливојевић. Како је недавно рекао и у Културном центру Новог Сада, на трибини насловљеној “Дете и казна”, поменути законски предлог је штетан:
– Телесна казна није насиље, није злостављање и у 151 земљи света је дозвољено. Постоји разилика између злостављања, које ос­тавља последице, и кажњавања за које није утврђено да призводи лоше ефекте.
На другој трибини (Физичко кажњавање деце: узроци и последице), одржаној половином јануара на Филозофском факултету у Новом Саду, чуло се да физичко кажњавање може бити делотворно али краткорочно, са последицама које не морају да производе ни здравог појединца, нити здраво друштво.
– Вековима се васпитавање скоро у потпуности поистовећивало са негативним и рес­три­кти­вним појмом дисциплине ослоњеним искључиво на спољну контролу: ауторитет и непријатна средства: увреда, телесна казна, јер се веровало да подчињавање и бол представљају једини пут усавршавања – рекла је тада професор др Јасмина Клеменовић са Одсека за педагогију Филозофског факултета, објаснивши да савремено хуманистички усмерено васпитање преферира позитивну дисциплину и дисциплиновање које укључује разумевање, слободу избора и води развоју самодисциплине.
Да нема јединственог погледа на улогу физичке казне у васпитавању деце потврђују нам речи професора др Марије Зотовић Костић са Одсека за психологију новосадског Филозофског факултета:
– Несигурност у погледу оправданости физичког кажњавања и у свету опстаје упркос неколико декада истраживања. Присутне су две основне перспективе. Прва безусловно забрањује употребу физичког кажњавања. Тако је у 32 земље законом забрањено свако физичко кажњавање деце од стране родитеља.
Друга перспектива дозвољава употребу благог облика телесног кажњавања – пљескање. Пљескање подразумева ударање отвореним дланом по задњици или екстремитетима без наношења телесне повреде – каже професор др Марија Зотовић Костић.
Предлог за праксу у комплексном и захтевном процесу васпитавања чули смо од психолога др Невене Буђевац, доцента на Учитељском факултету у Београду:
– Умерена контрола дечјег понашања уз емоционалну топлину подразумева да постоје јасна правила и да дете зна шта је дозвољено и пожељно понашање, а шта није – истиче Невена Буђевац. – Дете ће увек испитивати/проверавати где су границе до којих може да иде. У неким случајевима потребно је применити казну. На пример, ако се са дететом договорите да ће поштовати неко правило, а оно га крши.
С друге стране, ограничење казне је да је она само привремено делотворна и најчешће спречава неко понашање само док постоји претња/могућност да ће понашање бити кажњено. Такође, казна говори детету шта не треба да ради, али не и шта треба. И на крају, изазива бунт код деце. Због тога је боље примењивати награду, а казну само онда кад је неопходно. Уколико под применом физичке силе подразумевате да у ситуацији када видимо да је дете угрожено јер се, на пример, приближава усијаној рингли, ухватимо дете и удаљимо га од рингле, онда је то свакако оправдано и неопходно. Коришћење батина није оправдано.
Владимир Црњански
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама