Bio je januar. Bila sam devojčica. U bakinom selu čekala se prinova. Negde pred zoru ču se: “Rodila je. Muško. Sinčina. Zdrav i napredan”.
U selu svi rekoše: “Ako, mašala, samo neka je prvo muško. I neka je godina tako počela. Biće rodna”.
Pitala sam se kakva bi godina bila da se rodila djevojčica. Djevojčica kao ja. Da li bi bila sušna i nesrećna? Puna loših vesti?
***
Januar 2015. godine.
Čekala sam ga punih sedam godina. Čekala i maštala kako će nam izgledati život. Samo da rodim živo i zdravo dete. Nakon 15 dana u bolnici, moja zvezda je stigla kući. Beli krevetac, a u njemu jorgan boje ciklame. Ona bela, nježna, podojena. Spava.
Na vratima se pojavi sveštenik. Sveti vodu. Valja se tu oko Bogojavljenja.
“Izvolite, dobro došli. Kod nas je danas veliki dan. Došla nam je kući. Dobili smo je posle mnogo godina čekanja”, reče suprug.
Sveštenik pogleda u krevetac, u ono belo lice i jorgan boje ciklame
“Šta je? Je li muško?”
Mi se pogledamo i uglas kažemo: “Ne, curica je”.
Sveštenik reče: “A, devojčica. Sledeće godine da bude sin”.
Vaspitanje me tada skrati za jezik.
On uze struk bosiljka, umoči u vodu i prsnu po krevecu. Ona se probudi. Zaplaka glasnije i grlatije od bilo kojeg dečaka. Da je celi svijet čuje.
“Curica sam. Glasna sam. Zdrava sam. Vredim mami i tati. Bratu. Vredim bakama i dedi. Tetkama. Vredim svetu. Vredim i Bogu, kojeg ti predstavljaš”.
***
Januar 2017. godine.
U Univerzitetskom kliničkom centru RS u noći sa 31. decembra na 1. januar rođeno je šest beba. Dežurna lekarka nije propustila priliku da stane pred mikrofon i kaže: “U protekla 24 sata rođeno je šest beba i, na sreću, šest dečaka”.
Na sreću, šest dečaka? Na sreću, šest! Na sreću!
Šta joj je ovo, onako nemuštoj pred kamerama, značilo? Zašto je veća sreća sinčina? Zašto je njoj, ginekologu, važnije da beba bude muško od toga da beba bude zdrava? Zašto je “na sreću, muško”?
Da li je, možda, htela da kaže da je rođeno šest dečaka, na sreću, zdravih i naprednih, na radost svih nas, roditelja pogotovo? Možda nije htela da zvuči ovako. Možda je mislila drugačije. Možda se zbunila.
Znate, javno izgovorena reč ima težinu. Javno izgovorena reč može da povredi i zaboli. Javno izgovorena reč može da izazove kritike.
Ako niste u stanju javno da govorite, nije problem, samo se odmaknite od kamera. Postoje ljudi koji su plaćeni da daju izjave i ne lupetaju gluposti.
Samo jednu stvar ću vam reći. Sve moje godine bile su tužne bez nje. Svaka moja nova godina s njom je plodna, srećna, puna radosti, smeha. Moj život moja devojčica je ispunila do kraja. Toliko da mi više sreće nije potrebno. Sreća mi je samo da bude zdrava.
Dete je sreća. Ne muško ili žensko, već dete!
Jedina nesreća su balkanski koreni!
Autor: Žana Gauk
Izvor:Lolamagazin