Дете, родитељ и васпитач: стратегије и приступи при адаптацији на вртић

фебруар 14, 2016

Страх детета од раздвајања од родитеља је уобичајени део развоја, али индивидуалне реакције су добрим делом под утицајем искуства, односно, тога колико често је дете остављано на чување другима. Мајка која се никада не одваја од свог детета можда му несвесно поручује: „Сигуран си само када сам ја уз тебе“.

Cathy Rindner Tempelsman

vrtic
Процес адаптације детета на вртић условљен је многим факторима, али најпре односом родитеља и детета и квалитетом бриге родитеља према деци. Поласком у вртић, дете је изложено једној стресној ситуацији, потпуно новој и у његовим очима можда суровој. То је ситуација у којој га они у које има бескрајно поверење и у чијем се присуству осећа сигурним, остављају са потпуно непознатим људима и другом децом које он није бирао, а са којима треба да проводи велики део дана. Можемо рећи да је заправо адаптација на вртић једна од првих развојних криза које дете проживљава у свом најранијем детињству.

Према теорији афективне везаности (Bowlby, 1973), родитељи који рефлектују физичку и психичку присутност и сензитивно реагују на дете доприносе развоју „сигурне везаности“. Дете које је у таквом односу родитеља посматра као топлог и пристуног, слободна су у свом истраживању околине и свеукупно се осећа сигурним те му није непоходна стална близина родитеља. С друге стране, деца која су „несигурно везана“ не осећају да имају ослонац у родитељу и заправо настоје да одрже сталну блискост, а уколико је не могу остварити, јавља се сепарациона анксиозност – страх од раздвајања. За дете развојни изазов представља да вртић схвати као добро и сигурно место, да ће се родитељ вратити по њега, да га не оставља, мање воли, да није изневерено и у опасности. Сепарациона анксиозност је најчешћа, али и неизбежна препрека брзе и лагане адаптације детета на вртић или јаслице. Она представља нормалну развојну реакцију, указујући и на квалитет емотивне повезаности са родитељима. Сва деца су узнемирена сепарацијом, без обзира на стил везаности, и реагују универзалном секвенцом: бунт, протест или равнодушност. Само трајање, интензитет и модалитет њеног испољавања варира од детета до детета. Она је условљена многим чиниоцима: дететовим узрастом, карактером, темпераментом, личношћу детета, васпитним стиловима родитеља и осталим спољним факторима, а највише породичним односима и атмосфером, односно претходним искуствима сепарације.

Нека деца претежно имају промене на понашајном плану (наравно уз пратњу емоција) те бурно реагују: бацају се, плачу, протестују, пружају отпор, одбијају комуникацију итд. Друга деца те реакције померају на унутрашњи план па своје бурне емотивне реакције могу да конвертују у физиолошке реакције и неке облике неуроза: енуреза, одбијање да једу, селективни мутизам, главобоље и стомачне тегобе, ноћне море итд. Сигурно везана деца су спремна за сарадњу, емпатичнија, са више поверења и у већој мери се укључују у социјална понашања од несигурно везане деце и, последично, доста брже и лакше се адаптирају на вртић. Супротно томе, тешко се адаптирају деца са несигурном везаношћу, јер су такорећи фиксирана на фигуру родитеља као примарног старатеља. Две су могућности у реаговању: или показују мало отворених знакова патње (псеудонезависност), или су пак претерано узнемирена. Ова деца су према непознатој особи или опрезна уз пружање отпора и повлачење, или су претерано зависна, „лепљива“, неутешна, уплашена, или се пак потпуно повлаче уз одбијање контакта, несарадљива, неактивна, закочена у игри, емотивно заравњена (Стефановић-Станојевић, 2004).

Адаптација није завршена када дете престане да плаче, то је само фаза равнодушности, јер је схватило да плачем и протестовањем неће вратити родитеља. Адаптација је, такорећи, завршена када дете почне слободно и спонтано да истражује своју околину, да изражава осећања, потребе, мисли и способности. Како би се остварила неопходна релација са васпитачем потребан је рад и сарадња све три стране, тзв. тријаде, дете-родитељ-васпитач. Наравно, родитељи и васпитач су ти који свесно и са циљем заправо раде на томе да се оствари што квалитетнији однос и стекне афекција и поверење детета у овој, за њега стресној, ситуацији.

Деца су способна да развију сигурну везу са васпитачем и упркос несигурним везама са родитељима. На овај начин, дете добија могућност за ширењем броја фигура за које је везано и оствари квалитативно другачију везаност од оне са родитељем. Под „радом“ и сарадњом родитеља и васпитача подразумевамо и стварање атмосфере и погодне климе за сам долазак у вртић, упознавање васпитача и друге деце, припрема на одвајање и уверавање детета да је сигурно и да ће родитељи доћи по њега. Можемо рећи да је атмосфера која влада пред полазак у вртић у великој мери одређена и очекивањима која родитељи гаје у односу на вртић, како схватају рад самих васпитача и какав став имају према одвајању од свог детета. Пилот анкета спроведена међу родитељима једне од васпитних група у вртићу пред сам полазак показала је да заправо велика већина (у овом случају 80%) родитеља као разлог довођења детета у вртић наводи запослење. Као основно очекивање од вртића заправо наводе да им деца буду физички безбедна, а у много мањој мери да борави у друштву вршњака и усваја знања примерена узрасту.

Од васпитача и медицинских сестара родитељи већином очекују да обезбеде бригу, безбедност, хигијену и оброке њиховој деци, док адаптација и учење вештина и знања заузима секундарно место у хијерархији. Готово сви родитељи сматрају да улоге треба да буду подељене између њих и васпитача у циљу адаптације њихове деце на вртић. Надамо се да такав став није последица пребацивања парцијалне одговорности и да заиста сматрају да су у овом процесу сарадници са истим циљем.

Како родитељи имају можда највећи потенцијал да утичу на квалитет и брзину адаптације деце на вртић управо у њима лежи снага да се изградњом позитивних ставова и исправних очекивања од адаптације ова развојна фаза њихове деце преброди на најбезболнији и најконструктивнији начин. Детету ваља причати позитивно о вртићу: да је то место игре и забаве где бораве и друга деца, где ће се дружити са вршњацима и васпитачима који ће бринути о њему итд. Што се код деце створе позитивнија очекивања, већа је шанса да ће им та очекивања обликовати и сам доживљај вртића и на тај начин повећати вероватноћу пожељног реаговања на адаптацију.

Следећа препорука је намењена родитељима, а то је да своје дете на неки начин навикну да проводи време без њиховог присуства. То је у данашњем свету где се структура породице знатно изменила свођењем традиционалне проширене на нуклеарну породицу у доста случајева не тако једноставан задатак. Родитељи који су запослени, можда у граду који им није родно место и без подршке старије генерације, немају увек могућност поступног привикавања на вртић. Али нека искуства, као што су дружења у гостима или рођенданске прославе у играоницама, могу бити добра припрема детета за одвајање од родитеља. Родитељи могу са дететом повремено одлазити у вртић уместо одласка у парк, где би дете могло да упозна простор, види васпитаче и децу и тако добије прилику да можда и само пожели да више времена проведе на том занимљивом месту. Такође, о вртићу треба са дететом причати, у позитивном тону, ваља га научити да се само храни и брине о основној хигијени. Дају се и бројне друге препоруке у погледу услова и понашања родитеља приликом поласка деце у вртић: куповати ствари за вртић заједно са дететом, дозволити му да понесе своју омиљену играчку у вртић, повести рачуна да се период адаптације не преклапа са неким додатним променама у животу детета (одвикавање од бочице, болест…), кратко, одлучно и весело се поздравити са дететом, без одуговлачења са јасном поруком када ће доћи по њега. Узимајући у обзир претходно наведено, јасно је да родитељи имају највећи утицај на процес адаптације своје деце на вртић, како директно тако и посредно.

Будући да су васпитачи обучени да сагледају и адекватно реагују на сваку врсту испољавања дететовог задовољства или незадовољства, извесно је да могу помоћи детету и родитељу да период адаптације протекне што лакше, да се заврши конструктивно за све три стране.

Дијана Брусин, мастер васпитач из ПУ ,,Пава Сударски” Нови Бечеј

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама