Кад сам коначно схватила да одлазак у ћошак мом шестогодишњаку не значи ништа, било ми је јасно да морам да трагам за алтернативним решењем. Не знам како ми је толико требало да схватим да у ћошку или затворен у својој соби, по казни, он сигурно не размишља о томе што је урадио и како то није добро. Размишља само о томе како сам ја лоша мајка, како сам неправедна и како га не разумем. Схвативши то, решила сам да пробам нешто друго, нешто што се показало много ефикаснијим, бар кад је у питању моје дете.
Место за смиривање
Ово је место на које дете одлази с родитељем или (ако тако жели) само. То НИЈЕ казна, већ место на којем се дете учи развоју емоционалне интелигенције и бољем понашању. Оно што сам ја научила из свог искуства с децом јесте да њихов мозак једноставно не прихвата и не обрађује информације кад су љути или узнемирени (а наш, као, прихвата?). У тренуцима беса или нервозе, понашање детета је под контролом дела мозга који је одговоран за раздраженост, импулсивно понашање, свађу. Потребно је да се деца смире да би контролу преузео други део мозга, одговоран за логично размишљање и резоновање. Зато би место за смиривање требало да буде умирујући простор на којем ће дете моћи да активира тај други део мозга, те да може да прихвати оно чему покушавате да га научите. Ако покушавате да научите дете нечему док је бесно (било да то радите казном или лепим разговором) – губите време.
Зар ово онда није награда за ружно понашање?
Гледајте на то овако. Кад се ви наљутите на дете или супруга/супругу и имате осећај да ћете експлодирати, зар не би било најбоље да пре било које реакције узмете пар минута за себе, осамите се и смирите? Наравно да да. То ће вам омогућити да реагујете колико-толико промишљено и избегнете испаде због којих ћете се после кајати. Тих пар минута које узмете да удахнете, можда се склоните, то је ваше место за смиривање. И, да ли је то ваша награда за лоше понашање? Није. Да ли због те паузе која вам служи да се смирите постајете размажени па чешће имате „испаде”. Наравно да не. Нико не воли кад изгуби контролу над сопственим понашањем. Зато сви ми, па и деца, морамо да научимо да дубоко удахнемо и смиримо се пре него што реагујемо. А ако на време томе почнете да их учите, лакше ће бити и вама и њима.
Али у чему је разлика? Зар се не уче баш томе у ћошку?
Разлика је у томе што је на месту за смиривање родитељ оно што треба да буде – емоционални тренер и подршка свом детету. Уместо: „Иди сад у своју собу и размисли о томе што си урадио!” родитељ је укључен у процес учења те лекције о понашању. Разговарамо о емоцијама које дете проживљава, о томе како се осећа и шта га је навело на то да се наљути и реагује непримерено. Дете то неће само закључити седећи у ћошку или у својој соби. Тамо ће само добити додатни набој негативне енергије и осећаће се изоловано и одбачено. Оно што вам могу гарантовати јесте да неће закључити да је бо баш неваљао и да треба да се понаша другачије следећи пут. Чак и ако после 5 минута у ћошку дође и понови вам зашто је седео у ћошку, то не значи да је нешто научио. То што дете зна шта не сме да ради није исто што и знати шта треба да ради. А то у ћошку неће научити.
Шта треба да се налази на месту за смиривање?
Зависи од детета. Једно од моје деце воли да црта или да листа књиге, а друго воли ону дуваљку за балоне од сапунице и коцке за слагање. Те ствари држим у кутијама и извадим их када дође та „жута минута”.
Шта се ради на месту за смиривање?
Кад ваше дете уради нешто лоше или кад му емоције подивљају, одмах га одведите на место за смиривање. Покушајте да именујете осећање за које мислите да ваше дете тренутно проживљава (рецимо: „Ти си сада љут зато што не можеш да добијеш братов камион?”) и разговарајте о томе. „Био си љут на њега па си га ударио. Али ја не желим да ти дозволим да га удараш јер њега то боли. Ја ћу ти помоћи да се смириш.” Онда понудите детету те ствари које чувате на месту за смиривање и будите ту док не видите да његова љутња полако пролази. Када се смири, разговарајте о томе како настаје бес и љутња и шта радити кад се то деси. Дајте му конкретан савет шта да уради кад следећи пут не буде могао да добије играчку коју жели, као на пример да потражи другачију забаву или да предложи заједничку игру. Потребна је вежба и много понављања, али то је родитељски посао – да научите дете да се бори и контролише емоције.
Како буде одрастало, дете ће само научити да кад се наљути, оде на своје место за смиривање. Научиће да контролише емоције, али само ако има родитеље који се такође труде да своје емоције држе под контролом и изливе беса оставе у прошлом животу.