Kad sam konačno shvatila da odlazak u ćošak mom šestogodišnjaku ne znači ništa, bilo mi je jasno da moram da tragam za alternativnim rešenjem. Ne znam kako mi je toliko trebalo da shvatim da u ćošku ili zatvoren u svojoj sobi, po kazni, on sigurno ne razmišlja o tome što je uradio i kako to nije dobro. Razmišlja samo o tome kako sam ja loša majka, kako sam nepravedna i kako ga ne razumem. Shvativši to, rešila sam da probam nešto drugo, nešto što se pokazalo mnogo efikasnijim, bar kad je u pitanju moje dete.
Mesto za smirivanje
Ovo je mesto na koje dete odlazi s roditeljem ili (ako tako želi) samo. To NIJE kazna, već mesto na kojem se dete uči razvoju emocionalne inteligencije i boljem ponašanju. Ono što sam ja naučila iz svog iskustva s decom jeste da njihov mozak jednostavno ne prihvata i ne obrađuje informacije kad su ljuti ili uznemireni (a naš, kao, prihvata?). U trenucima besa ili nervoze, ponašanje deteta je pod kontrolom dela mozga koji je odgovoran za razdraženost, impulsivno ponašanje, svađu. Potrebno je da se deca smire da bi kontrolu preuzeo drugi deo mozga, odgovoran za logično razmišljanje i rezonovanje. Zato bi mesto za smirivanje trebalo da bude umirujući prostor na kojem će dete moći da aktivira taj drugi deo mozga, te da može da prihvati ono čemu pokušavate da ga naučite. Ako pokušavate da naučite dete nečemu dok je besno (bilo da to radite kaznom ili lepim razgovorom) – gubite vreme.
Zar ovo onda nije nagrada za ružno ponašanje?
Gledajte na to ovako. Kad se vi naljutite na dete ili supruga/suprugu i imate osećaj da ćete eksplodirati, zar ne bi bilo najbolje da pre bilo koje reakcije uzmete par minuta za sebe, osamite se i smirite? Naravno da da. To će vam omogućiti da reagujete koliko-toliko promišljeno i izbegnete ispade zbog kojih ćete se posle kajati. Tih par minuta koje uzmete da udahnete, možda se sklonite, to je vaše mesto za smirivanje. I, da li je to vaša nagrada za loše ponašanje? Nije. Da li zbog te pauze koja vam služi da se smirite postajete razmaženi pa češće imate „ispade”. Naravno da ne. Niko ne voli kad izgubi kontrolu nad sopstvenim ponašanjem. Zato svi mi, pa i deca, moramo da naučimo da duboko udahnemo i smirimo se pre nego što reagujemo. A ako na vreme tome počnete da ih učite, lakše će biti i vama i njima.
Ali u čemu je razlika? Zar se ne uče baš tome u ćošku?
Razlika je u tome što je na mestu za smirivanje roditelj ono što treba da bude – emocionalni trener i podrška svom detetu. Umesto: „Idi sad u svoju sobu i razmisli o tome što si uradio!” roditelj je uključen u proces učenja te lekcije o ponašanju. Razgovaramo o emocijama koje dete proživljava, o tome kako se oseća i šta ga je navelo na to da se naljuti i reaguje neprimereno. Dete to neće samo zaključiti sedeći u ćošku ili u svojoj sobi. Tamo će samo dobiti dodatni naboj negativne energije i osećaće se izolovano i odbačeno. Ono što vam mogu garantovati jeste da neće zaključiti da je bo baš nevaljao i da treba da se ponaša drugačije sledeći put. Čak i ako posle 5 minuta u ćošku dođe i ponovi vam zašto je sedeo u ćošku, to ne znači da je nešto naučio. To što dete zna šta ne sme da radi nije isto što i znati šta treba da radi. A to u ćošku neće naučiti.
Šta treba da se nalazi na mestu za smirivanje?
Zavisi od deteta. Jedno od moje dece voli da crta ili da lista knjige, a drugo voli onu duvaljku za balone od sapunice i kocke za slaganje. Te stvari držim u kutijama i izvadim ih kada dođe ta „žuta minuta”.
Šta se radi na mestu za smirivanje?
Kad vaše dete uradi nešto loše ili kad mu emocije podivljaju, odmah ga odvedite na mesto za smirivanje. Pokušajte da imenujete osećanje za koje mislite da vaše dete trenutno proživljava (recimo: „Ti si sada ljut zato što ne možeš da dobiješ bratov kamion?”) i razgovarajte o tome. „Bio si ljut na njega pa si ga udario. Ali ja ne želim da ti dozvolim da ga udaraš jer njega to boli. Ja ću ti pomoći da se smiriš.” Onda ponudite detetu te stvari koje čuvate na mestu za smirivanje i budite tu dok ne vidite da njegova ljutnja polako prolazi. Kada se smiri, razgovarajte o tome kako nastaje bes i ljutnja i šta raditi kad se to desi. Dajte mu konkretan savet šta da uradi kad sledeći put ne bude mogao da dobije igračku koju želi, kao na primer da potraži drugačiju zabavu ili da predloži zajedničku igru. Potrebna je vežba i mnogo ponavljanja, ali to je roditeljski posao – da naučite dete da se bori i kontroliše emocije.
Kako bude odrastalo, dete će samo naučiti da kad se naljuti, ode na svoje mesto za smirivanje. Naučiće da kontroliše emocije, ali samo ako ima roditelje koji se takođe trude da svoje emocije drže pod kontrolom i izlive besa ostave u prošlom životu.