Податак у наслову овог текста потиче из Прегледног извештаја Агенције за безбедност саобраћаја из маја 2023. године. Према њему, јавни ризик страдања деце у Србији износио је око 12, док је европски просек био 6,8. То значи да је ризик био око 1,8 пута већи.
Када говоримо о безбедности деце у саобраћају, разговор се код нас често врло брзо претвори у списак савета намењених управо деци и њиховом понашању кад прелазе улицу.
Погледај лево и десно. Прелази на пешачком. Не истрчавај на улицу. Не гледај у телефон. Буди пажљив.
Све су то корисне лекције које посебно постану актуелне крајем августа. Али делује да нису деца та која не пазе.
Године 2024. у саобраћајним незгодама у Србији погинуло је 16 деце. Деветоро њих није имало ни три године.
Али још важније: сва погинула деца била су путници у аутомобилима.
Дакле, нису страдала зато што нису пажљиво погледала пре него што су прешла улицу или су истрчала за лоптом. Седела су у возилу којим је управљао неко од одраслих.
Истовремено, подаци Агенције за безбедност саобраћаја за 2024. показују да се сигурносни појас на задњем седишту користио у свега око петине случајева. А за то није крива дечја непажња…
Претходна Стратегија безбедности саобраћаја предвиђала је да од 2020. године у Србији не буде ниједног погинулог детета у саобраћају. Циљ није остварен.
Званична Стратегија безбедности саобраћаја за период 2023–2030. констатује да је у претходном периоду на путевима Србије просечно годишње гинуло 14 деце, па је рок за остварење овог циља померен.
Безбедност се гради на много нивоа: кроз путеве и раскрснице који возача физички приморавају да успори, безбедне зоне око школа, контролу брзине, доследно кажњавање ризичног понашања, коришћење појасева и дечјих седишта, квалитетну обуку возача и саобраћајно образовање.
Закони и прописи сами по себи нису довољни ако се не примењују доследно. Ограничење од 30 километара на сат у зони школе мало значи ако возач зна да је мала вероватноћа да ће његова брзина бити контролисана. Обавеза коришћења дечјег седишта не штити дете ако се њено кршење толерише. Забрана коришћења телефона за воланом, вожње под дејством алкохола или прекорачења брзине може да промени понашање тек када возачи знају да контрола није изузетак и да казна није нешто што ће можда уследити, већ реална и очекивана последица прекршаја.
Зато превенција није само повремена кампања, билборд поред пута или час о безбедности саобраћаја у школи. Она подразумева уређене и безбедне зоне око школа и вртића, континуирану контролу брзине, контролу коришћења појаса и дечјих седишта, уклањање опасних места на путевима и брзо реаговање институција тамо где се незгоде понављају.
А подразумева и нешто што је можда најтеже постићи – промену културе у којој се саобраћајни прекршаји често доживљавају као ситница све док неко не страда.
Вожња 70 тамо где је дозвољено 50 није безазлено „мало брже“, а дете које се вози невезано „само до продавнице“ није неважан прекршај. Проблем су сваки пут када се догоде.
Ако Србија заиста жели да оствари циљ да од 2030. ниједно дете не погине у саобраћају, неће бити довољно да децу учимо да буду опрезна нити да возаче повремено подсећамо да возе пажљивије.
Биће потребно да безбедно понашање престане да зависи од добре воље појединца, а да поштовање закона постане правило које се контролише и доследно спроводи.