Uputstva za to kako biti dobar ili bolji roditelj čekaju iza svakog ugla, a dobronamerni (ili ne tako dobronamerni) saveti često dolaze i kad ih ne tražite. Kako biti srećan roditelj savetovaće vas malo ređe, a ovo nije ništa manje važno. Dobronamerni (ili ne tako dobronamerni) kritičari mogli bi i da vas optuže za sebičnost ako biste o takvim savetima uopšte razmišljali.
Roditelji se nekad nisu previše preispitivali oko svojih vaspitnih metoda i posledica koje one mogu ostaviti na decu. Iako je dobro da se sve više informišemo, učimo i razvijamo u svakom smislu, pa tako i onom roditeljskom, postoji i druga strana medalje. Mnogi roditelji javljaju nam se zabrinuti za neke „greške“, o kojima saznaju u člancima ili od drugih roditelja – nekad u parkovima u svom kraju, danas više u onim virtualnim parkovima.
Ovaj tekst odnosi se na roditelje koji se boje da budu nesavršeni
Ovaj tekst ne odnosi se na roditelje koji na neki način ugrožavaju fizičko i mentalno zdravlje dece. Odnosi se na sve one roditelje koji se boje da budu nesavršeni, a ne uviđaju da su dovoljno dobri, bez obzira na to što njihovo dete, recimo, ne jede samo organsko povrće i ne koristi samo drvene didaktičke igračke, kako savetuje forum, portal ili dobro informisana komšinica. Odnosi se i na sve one roditelje koji nekad zaista pogreše, koji se manifestiraju u obliku čoveka od krvi i mesa, pa jednom u dva meseca kažu svom detetu nešto što bi radije povukli ili povise glas. Odnosi se i na sve one roditelje koji u ovim trenucima ne nalaze isključivo zadovoljstvo provođenja 24 sata dnevno sa svojim mališanima i nemaju energije za razvojne igre baš svaki dan.
Detetu ne trebate savršeni, nego dovoljno dobri. Što to znači? Znači da je bitan obrazac odnosa koji imate s detetom, a ne jedan izdvojeni incident. I najbolji pogreše, ali dovoljno dobri roditelji znaju da prepoznaju svoje greške, priznaju ih, isprave i krenu dalje. Kad smo nesavršeni, i deci dajemo dozvolu da pogreše te im primerom pokazujemo kako s tim da se nose, što je vrlo vredna lekcija u savremenom svetu imperativa savršenstva i stalnog nadmetanja.
Vreme za sebe, uživanje u svojim interesovanjima i odnosima koji ne uključuju dete 24 sata dnevno, ne samo da je dozvoljeno, nego je i poželjno – kako za mamu ili tatu, tako i za samo dete. Mnoga deca odrastaju u okovima uverenja da su jedini smisao života svojih roditelja, da im duguju uspeh i da ne smeju da ih „napuste“ tako što će potražiti svoju sreću i životni put. Za dete je jako važno da se oseća voljeno i da zna da vam je na prvom mestu, ali isto tako je važno da se identifikuje s roditeljima koji su zadovoljni, ispunjeni, koji imaju hobije, prijatelje i celo niz životnih radosti. Dete tada ima vremena i da mu bude dosadno, pa uči da razvija vlastitu maštu, kreativnost i samoefikasnost.
Kad uđemo u avion, dobijemo uputstva da se u slučaju nesreće maska s kiseonikom stavlja prvo sebi, a tek potom drugima, uključujući decu. Isto važi u svakodnevnom životu. Morate moći da dišete – i za sebe, i za njih.
Piše: Mia Roje Đapić, mag. psihologije