Svakog avgusta, u nekoliko navrata, na sajtu Ministarstva prosvete objavljuju se liste slobodnih radnih mesta u prosveti, kao i liste tehnoloških viškova. Poslednji put podaci su objavljeni u petak, a sudeći po spiskovima u Eksel tabeli, u školama u Srbiji treba popuniti i više od 80.000 radnih mesta, dok je tehnoloških viškova nešto manje od 2.000.
Kako je ovo moguće? Šta nam govore ovi podaci? Da li je stanje u prosveti u toj meri problematično i hoće li imati ko da predaje našoj deci?
”U prosveti se ljudi zapošljavaju kao i bilo gde drugo. Jave se na konkurs, dođu na razgovor i ako imaju potrebne kvalifikacije i ostave utisak na razgovoru, budu primljeni. Naravno, ako je to prvi put da se zapošljavaju u državnoj školi ili već negde rade na određeno vreme, najčešće se zasniva radni odnos na određeno vreme, a ukoliko je to osoba koja već negde radi na neodređeno, onda se ta osoba preuzima i zapošljava sa istim statusom koji je imala na prethodnom radnom mestu.” – objašnjava za naš portal Ana Dimitrijević iz Foruma gimnazija.
Kaže da ipak, u celom tom procesu, postoje dva osnovna problema.
”Prvi je to što ljudi u prosveti rade na određeno vreme godinama, a drugi to što se na konkurs za nastavnike određenih predmeta ne javi ni jedan kandidat. Mislim da 80.000 otvorenih konkursa za rad u prosveti nije realna cifra, a ako jeste, onda je to zbog velikog broja ljudi koji rade na određeno, ljudi koji odlaze u penziju i deficitarnih profila kao što su nastavnici fizike, matematike, računarstva i informatike, engleskog i nemačkog jezika. Ima verovatno i nesređenih lista tehnoloških viškova i zaposlenih na određeno pa i to doprinosi ovoj cifri.” – ističe Dimitrijević.
Na pitanje koliko ljudi zapošljava prosvetni sistem u Srbiji, odgovara da je ta brojka negde između 100.000 i 110.000, prema podacima iz 2023/24. godine.
”Među njima, trećina je zaposlenih na određeno, znači nekih 30.000 – 35.000 ljudi. Oni su svakako u lošijoj poziciji zbog same činjenice da nemaju sigurnost. Ti ljudi se svakog juna mogu pitati da li će im ugovor biti obnovljen ili ne, a razlozi za neobnavljanje ugovora često mogu biti to što neko drugi ima privatnu vezu ili ga preporuče „odozgo“.” – tvrdi naša sagovornica.
Upozorava i na činjenicu da zaposlenje na određeno vreme, između ostalog, uskraćuje te ljude za razne druge mogućnosti poput stambenih i drugih kredita.
Ipak, u tom, ponekad i višedecenijskom radu na određeno, postoji jedna nelogičnost. Naime, iako je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i dalje na snazi, Zakon o radu predviđa da se ugovor ”na određeno vreme” može obnavljati najduže dve godine i pet dana, a da on nakon toga automatski postaje ugovor na neodređeno vreme.
„Zabrana zapošljavanja na neodređeno koja više od decenije važi za prosvetu, a, ako se ne varam, i za zdravstvo i još neke delove javnog sektora se direktno kosi sa Zakonom o radu. Prosvetni sindikati godinama ukazuju na to i ističu to kao jedan od svojih zahteva, ali se izgleda nisu dovoljno glasno i odlučno borili. U prosveti ima mnogo ozbiljnih problema i krajnje je vreme da se pristupi njihovom rešavanju. I to ne samo deklarativno, kako to već duže vreme čine reprezentativni prosvetni sindikati, već istinski.” – kaže Ana Dimitrijević.
Ona objašnjava i da u Srbiji nije formalno zakonom zabranjeno zapošljavanje na neodređeno vreme u prosveti, ali u praksi postoji niz sistemskih i administrativnih prepreka koje značajno otežavaju ovakav vid zapošljavanja.
”Od 2013. godine uvedena je Uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, koja je više puta produžavana i modifikovana. Iako se formalno od 2020. ili 2021. godine vodi kao „kontrola zapošljavanja“, u praksi i dalje svako zapošljavanje na neodređeno vreme mora da prođe odobrenje Vlade/Ministarstva finansija, što je dugotrajan i komplikovan proces. Škole retko dobijaju dozvolu za stalno zapošljavanje, osim u specifičnim slučajevima (npr. zamena penzionisanih radnika). Većina novih zaposlenih u prosveti dobija ugovore „na određeno vreme“, najčešće do kraja školske godine.” – pojašnjava Dimitrijević za Zelenu učionicu.
Naša sagovornica veruje da država koristi ovu praksu kao način da „fleksibilnije upravlja brojem zaposlenih“ i smanji javnu potrošnju.
”Stalno zaposlenje podrazumeva dugoročne obaveze države (penzioni doprinosi, beneficije itd.) Ugovori na određeno omogućavaju laku zamenu i otpuštanje radnika, bez komplikovanih procedura. Broj učenika u Srbiji opada, što znači da se broj odeljenja smanjuje i nema stabilne potrebe za stalnim kadrom u svim školama, mada se ovo može dovesti u pitanje jer nastavnici u nekim školama u Srbiji rade u prenatrpanim odeljenjima. Ministarstvo često insistira na „raspoređivanju tehnoloških viškova” iz jedne škole u drugu, što takođe otežava primanje novih radnika za stalno.” – tvrdi naša sagovornica.
Dimitrijević ističe i to da zapošljavanje na određeno vreme omogućava veću kontrolu i uticaj na kadrovsku politiku od strane lokalne ili državne vlasti.
”Ugovori na određeno se lakše ne produže, što stvara zavisnost zaposlenih od rukovodstva, čemu upravo svedočimo kroz nerezonske raskide ugovora sa zaposlenima na određeno koji su podržali obustavu nastave prethodne školske godine. Politikom odmazde se zastrašuju svi oni koji nemaju ugovore na neodređeno, pa čak i oni koji rade za stalno, a mladi koji su možda i razmišljali da odaberu poziv nastavnika svakako su obeshrabreni ovakvom reakcijom države.”
Kako kaže Ana Dimitrijević, posledice ove prakse su višestruke.
”Nestabilnost i nesigurnost za zaposlene – mnogi godinama rade na određeno bez prava na kredit, stan i slično, odliv kadra (kvalitetni nastavnici odlaze jer nemaju sigurnost) i pad kvaliteta obrazovanja – zbog stalnih promena kadra, škole teško održavaju kontinuitet.” – tvrdi naša sagovornica.