Један директор школе, који је желео да његово име остане анонимно, написао је 8 савета родитељима који ће им помоћи да одрастање и образовање своје деце испрате на најбољи начин.
Понекад, понашање детета у школи и код куће може драматично да се разликује. Постоје ствари које учитељи виде а родитељи не – можда зато што не желе, а можда зато што не могу. Веома често, преносећи модел васпитања својих родитеља на децу, они не увиђају грешке које праве. Зато сам решио да им помогнем и дам неколико савета из угла неког ко већ деценијама ради са великим бројем деце.
1. Ваша деца вас воле и угледају се на вас. Они опонашају вас, зато, у свему што деца раде, учитељи виде родитеља. Потрудите се да им дате добар пример. Ако се у свакодневном животу понашате агресивно, ако сте нервозни у вожњи, шетњи, куповини, то ће се одразити на понашање ваше деце. У школи се трудим да им будемо пример одмереним понашањем и пажљиво бираним речником., али је родитељски пример ипак на првом месту. Ако дете опсује друга или, што се такође дешава, наставника, верујте да то није научило од нас.
2. Покажите својој деци да су вам важна. Не мислимо овде да им редовно говорите да их волите. Мислимо, конкретно, да спустите телефон кад их видите после школе. Они желе да вам причају о свом дану, али само ако виде да вас то занима више од фотограија пријатеља на Инстаграму. Осим тога, успех у школи биће немерљиво већи ако покажете да је то и вама важно.
3. Вашем детету је неопходан сан. Квалитетан сан. Важно је да се побринете за то да дете на време одлази у кревет. За основце, то значи 21, најкасније 22 часа. Телефонима није место у спаваћој соби. Кад дете одлази у кревет, они би требало да остану у дневном боравку. Исто важи и за родитеље (погледајте ставку 1.)
4. Водите рачуна о исхрани детета. Обилан и здрав доручак је важан да би деца напунила тело енергијом. Веома је важно да деци од малих ногу усадите здраве навике. Ако им дајете кекс да „чешу” десни, штапиће да грицкају док су још у колицима, не чудите се што касније за ручак бирају чипс и кока-колу. Томе сте их сами научили. Уместо тога – здраве грицкалице и ручак који ће припремити код куће и понети у школу. Напомена: 200 динара за ужину у пекари или фаст-фуду није одговорно родитељско понашање!
5. Ствари могу поћи наопачке. Очекујемо да нам отворено кажете ако имате било какве бриге у вези са својим дететом. Такође, кад се нешто догоди, немојте искључивати телефон или игнорисати позиве наставника. Или, још горе, правити непримерене сцене по школскиим ходницима. Такво понашање нам јасно говори од кога се дете научило непримереном понашању.
6. Не верујте баш свему што вам дете каже о школи – чак и ако пријатељи подржавају причу. Кад настане проблем, деца јако добро знају како да вас „дотакну” и како да опрезно скрену кривицу са себе. Немојте експлодирати и обећавати да ћете „сутра у школи направити хаос”. Мирно покушајте да у школи сазнате шта се догодило. Јер, оног тренутка кад деца схвате да ћете радије очитати лекцију наставницима него њему, биће вам веома тешко да успоставите дисциплину и поверење.
7. Друштвене мреже су токсичне за децу. Деца млађа од 13 година не би смела да користе Фејзбук. Ваша је одговорност да спречите да се ваше дете излаже ризицима који су непотребни, а један од њих је и онлајн насиље. Вршњачко насиље је одавно престало да буде само физичко, а ваша је дужност да штитите дете ос опасности које прете из виртуелне стварности.
8. Ако подржавате своје дете у томе да су лекције које учи непотребне, а домаћи задатак преобиман, ако не верујете проценама учитеља о томе колико ваше дете зна, ако проналазите изговоре за све што ваше дете ради, или за све што не ради, доћи ће тренутак када ће вам се све то вратити као бумеранг. У неком тренутку, дете ће почети исто да се понаша и код куће. Верујте, лакше је да подржати наставнике од самог почета, па да заједно пронађете начин да деци усадите добре навике, па макар они због тога били незадовољни, а вама цео процес мучан. Јер, резултат ће показати да је било вредно труда.
Roditelj, naročito ukoliko je obrazovan, povremeno može naići na objektivni problem opravdanosti slepe podrške nastavniku. Materijalne greške, nizak nivo opšte pismenosti, metodičke neopravdanosti svih vrsta – to je nešto sa čim se obrazovan roditelj suočava svakoga dana u kontaktu sa školom. Dakle, ne, ne slažem se sa svim ovde iznetim. Sa detetom o svemu treba otvoreno razgovarati, kritičko mišljenje podsticati i učiti dete da prepoznaje manipulativne i negativne elemente svog okruženja a takvih elemenata ima i u školi. Dakle, nije svaki nastavnik isti i dete treba da nauči da razlikuje kvalitet. Takođe, to ne znači da ga treba učiti da diže bune i bije unapred izgubljene bitke protiv naopakog sistema, ali ga treba učiti da je u redu da se na nečijim časovima oseća dobro a na nečijim drugim loše, da mu je neko podsticajan a da ga neko drugi frustrira, da neko nešto zna bolje a neko gore ili jednostavno ne zna. To će ga sačekati kasnije i u životu. Decu treba učiti da traže kvalitetan odnos: od životnog partnera, od prijatelja, od kolega. To se postiže i tako što se dete oslobodi da shvati da nastavnici nisu savršeni i besprekorni autoriteti, nego ljudi sa svojim slabostima i različitim stepenom umeća i talenta za posao kojim se bave. I ne, nisu uvek u pravu. I, da: fer je reći svom detetu: ovo su datosti, ovo ne možemo da promenimo, prihvatićemo to tako kako jeste, ali ti si u pravu, ja to prepoznajem i imaš moju podršku. Sad uradi to što se od tebe traži. Tako se jedino gradi karakter. Slepa doktrina: „nastavnik je uvek u pravu“ obogaljuje dete, lomi njegovu unutrašnju logiku i ne izgrađuje ga kao ličnost. Ta logika ga uči da guta frustraciju i ne govori otvoreno o onome što ga tišti. Ta frustracija će sutra progovoriti i, da: vratiće se kao bumerang. Samo što sa tim detetom nastavlja da živi taj roditelj, a za nastavnika je to dete samo prolazna pojava. Sve je to lepo: da legnu na vreme, da budu siti i napiti, ali zaboga, ne ućutkujmo decu. Neće nam se dopasti kad jednog dana konačno odluče da progovore.
Bas tako! Bravo!
Naziv posta je Ne verujte“ slepo“ svemu sto vam dete kaze.Naravno da mi,ucitelji,nismo svi isti i nismo uvek u pravu,ali ovaj direktor je dao solidno razmisljanje.
Deca su različita, tačno je ali ja sam veoma „loše prošla“ sa mojim detetom jer mu nisam „slepo verovala“ iako mi je povremeno ukazivao a mislila sam da je nemoguće i da se „to tamo negde dešava“.
Dete mi je bilo (doduše ne u školi već vrtiću) fizički i psihičku zlostavljano od strane vaspitačice tokom najmanje dve godine.
Zato roditelji: verujte (za svaki slučaj) svojoj deci šta god vam kažu ali i dobro proverite istinitost kazivanja. Nikad se ne zna…..