„Драге колеге, пре него што почнемо са дневним редом, имам посебну част да вас обавестим да ће у понедељак у нашу школу стићи двадесет пет дронова!“ – Милан направи драмску паузу и видно узбуђен обриса чело марамицом. Развуче лице у широк осмех, и поносно рече: „Овај велики тренутак ће снимати бројне телевизијске и новинске екипе, јер смо ми прва школа у региону која дронове уводи у редован рад!“
„Како би било да прво уведемо тоалете?“ – упита Милица.
„Молим Вас, колегинице…“ Милан је очекивао аплауз, и овакав коментар га је потпуно избацио из колосека.
„Па, у праву је!“ рече Петар. „До онога у дворишту што називамо тоалетима, до оних разваљених чучаваца, кад морам тако да кажем, пешачимо по десет минута од зборнице, често се уплашим да нећу стићи на време!“
„Делимо WC са ђацима!“ рече Нада.
„А, при том, нема тоалет папира!“ рече Драгана.
„То сам баш хтео да кажем. Ево баш данас, кад сам кренуо у такозвани WC…“ поче Петар да се јада, али га Милан прекину.
„Колега, какве су то сад приче? Да ли ћемо заиста слушати о вашој… малој нужди, па молим Вас, имајте мере!“ Милан је осетио бес и разочарaње. „Стварно нема смисла!“
„Ко је рекао да је мала нужда? Саслушајте ме, кад већ о томе причамо…“
„Не причамо о томе, причамо о дроновима! О једном од најсавременијих производа на светском, а камоли нашем тржишту!“
„А, па сад ми је јасно“, рече Милица, „Дронови ће доносити тај тоалет папир који немамо у тоалетима … Као и сапун који такође немамо!“
„Људи, шта је вама?!“ подвикну Милан и лупи руком о сто. „Да ли сте свесни колико је важан моменат којем ћете сведочити? Долазе новинари, биће представника из Општине, доћи ће цео Школски одбор, а Ви се спрдате са мном и причате о тоалет папиру! Ово је недопустиво! Молим Вас, држите ниво који приличи просветним радницима!“
„Истина!“ рече Драгана. „Нећемо о тоалетима и малим и великим нуждама, ево ја бих питала да ли су дронови важнији од сале за физичко коју немамо. Или, рецимо, библиотеке коју такође немамо!“
„Да не причамо о томе да нам прокишњава кров!“ добаци Божидар.
„У мом кабинету висе врата на једној шарки, гледам само на кога ће пасти једног дана!“ рече Нада.
„А у мом кабинету за ликовно нема воде. Има лавабо, али воде нема. Деца немају где да оперу четкице и исперу палете!“ рече Рајко.
„Их, у кабинету за ликовно… Немамо их ни у тоалетима, јуче кад сам пробала да пустим воду, остаде ми ручица и пола оног ланца у руци, а водокотлић само испушта онако неки звук шшшш-шшшш-шшшш, ја сам пробала да…“ Ивану Милан грубо прекори.
„Колегинице, опет Ви о тоалетима!! Наређујем Вам да прекинете приче које не доличе наставничком већу! Ако наставите, удаљићу Вас!“ рече и прострели је погледом. „То су биле теме за шездесете године прошлог века – чучавци и водокотлићи. Ми сад причамо о нечему модерном, савременом, а ви запели за… тоалет папир и сапун! На шта то личи?!“
Наставници се утишаше. Никад нису видели Милана овако бесног.
„Дакле, у понедељак ћете сви доћи у пола осам, нажалост иза оваквих реакција морам да нагласим оно што се подразумева – током церемоније молим да не буде било каквих неприкладних коментара пред новинарима, будите поносни на своју школу и нека се тај понос на вашим лицима јасно види!“
„Извините, директоре, мени није јасно, чему ће уопште служити ти дронови?“ упита Емина.
„Боже, колегинице… Како чему ће служити?! Као што знате, дронови могу имати разне намене. Могу се користити за потпуно различите ствари, и имају невероватне потенцијале.“ рече Милан
„Да, само шта ће они конкретно радити у нашој школи? Хоће ли стално надлетати и нешто снимати, на пример, да ли сви носе маске, или мерити, рецимо, да ли деца држе одстојање и слати те податке у Министарство, или ће се користити на часовима техничког… И уопште, ко ће њима управљати кад многи од нас никад дрон нису ни видели?“ настави Емина.
„Па, може… то… и… Колегинице, мени се чини да бисте Ви сад мало филозофирали, ја за то немам времена. Има ли других питања, или да кренемо са дневним редом?“ Милан погледа по зборници.
„Ево, имам ја питање, кад ћемо увести тоалете?“ рече Милица.
„И набавити сапун“ добаци Петар.
Наставници су углас наставили са питањима, смејали су се и добацивали, и више нико никог није чуо.
„Ако ми ово приреде у понедељак пред новинарима и општинарима – готов сам!“ – помисли Милан.
Аутор: Маја Бугарчић
Напомена: Текст је сатира и не описује стварне догађаје.