„Drage kolege, pre nego što počnemo sa dnevnim redom, imam posebnu čast da vas obavestim da će u ponedeljak u našu školu stići dvadeset pet dronova!“ – Milan napravi dramsku pauzu i vidno uzbuđen obrisa čelo maramicom. Razvuče lice u širok osmeh, i ponosno reče: „Ovaj veliki trenutak će snimati brojne televizijske i novinske ekipe, jer smo mi prva škola u regionu koja dronove uvodi u redovan rad!“
„Kako bi bilo da prvo uvedemo toalete?“ – upita Milica.
„Molim Vas, koleginice…“ Milan je očekivao aplauz, i ovakav komentar ga je potpuno izbacio iz koloseka.
„Pa, u pravu je!“ reče Petar. „Do onoga u dvorištu što nazivamo toaletima, do onih razvaljenih čučavaca, kad moram tako da kažem, pešačimo po deset minuta od zbornice, često se uplašim da neću stići na vreme!“
„Delimo WC sa đacima!“ reče Nada.
„A, pri tom, nema toalet papira!“ reče Dragana.
„To sam baš hteo da kažem. Evo baš danas, kad sam krenuo u takozvani WC…“ poče Petar da se jada, ali ga Milan prekinu.
„Kolega, kakve su to sad priče? Da li ćemo zaista slušati o vašoj… maloj nuždi, pa molim Vas, imajte mere!“ Milan je osetio bes i razočaranje. „Stvarno nema smisla!“
„Ko je rekao da je mala nužda? Saslušajte me, kad već o tome pričamo…“
„Ne pričamo o tome, pričamo o dronovima! O jednom od najsavremenijih proizvoda na svetskom, a kamoli našem tržištu!“
„A, pa sad mi je jasno“, reče Milica, „Dronovi će donositi taj toalet papir koji nemamo u toaletima … Kao i sapun koji takođe nemamo!“
„Ljudi, šta je vama?!“ podviknu Milan i lupi rukom o sto. „Da li ste svesni koliko je važan momenat kojem ćete svedočiti? Dolaze novinari, biće predstavnika iz Opštine, doći će ceo Školski odbor, a Vi se sprdate sa mnom i pričate o toalet papiru! Ovo je nedopustivo! Molim Vas, držite nivo koji priliči prosvetnim radnicima!“
„Istina!“ reče Dragana. „Nećemo o toaletima i malim i velikim nuždama, evo ja bih pitala da li su dronovi važniji od sale za fizičko koju nemamo. Ili, recimo, biblioteke koju takođe nemamo!“
„Da ne pričamo o tome da nam prokišnjava krov!“ dobaci Božidar.
„U mom kabinetu vise vrata na jednoj šarki, gledam samo na koga će pasti jednog dana!“ reče Nada.
„A u mom kabinetu za likovno nema vode. Ima lavabo, ali vode nema. Deca nemaju gde da operu četkice i isperu palete!“ reče Rajko.
„Ih, u kabinetu za likovno… Nemamo ih ni u toaletima, juče kad sam probala da pustim vodu, ostade mi ručica i pola onog lanca u ruci, a vodokotlić samo ispušta onako neki zvuk šššš-šššš-šššš, ja sam probala da…“ Ivanu Milan grubo prekori.
„Koleginice, opet Vi o toaletima!! Naređujem Vam da prekinete priče koje ne doliče nastavničkom veću! Ako nastavite, udaljiću Vas!“ reče i prostreli je pogledom. „To su bile teme za šezdesete godine prošlog veka – čučavci i vodokotlići. Mi sad pričamo o nečemu modernom, savremenom, a vi zapeli za… toalet papir i sapun! Na šta to liči?!“
Nastavnici se utišaše. Nikad nisu videli Milana ovako besnog.
„Dakle, u ponedeljak ćete svi doći u pola osam, nažalost iza ovakvih reakcija moram da naglasim ono što se podrazumeva – tokom ceremonije molim da ne bude bilo kakvih neprikladnih komentara pred novinarima, budite ponosni na svoju školu i neka se taj ponos na vašim licima jasno vidi!“
„Izvinite, direktore, meni nije jasno, čemu će uopšte služiti ti dronovi?“ upita Emina.
„Bože, koleginice… Kako čemu će služiti?! Kao što znate, dronovi mogu imati razne namene. Mogu se koristiti za potpuno različite stvari, i imaju neverovatne potencijale.“ reče Milan
„Da, samo šta će oni konkretno raditi u našoj školi? Hoće li stalno nadletati i nešto snimati, na primer, da li svi nose maske, ili meriti, recimo, da li deca drže odstojanje i slati te podatke u Ministarstvo, ili će se koristiti na časovima tehničkog… I uopšte, ko će njima upravljati kad mnogi od nas nikad dron nisu ni videli?“ nastavi Emina.
„Pa, može… to… i… Koleginice, meni se čini da biste Vi sad malo filozofirali, ja za to nemam vremena. Ima li drugih pitanja, ili da krenemo sa dnevnim redom?“ Milan pogleda po zbornici.
„Evo, imam ja pitanje, kad ćemo uvesti toalete?“ reče Milica.
„I nabaviti sapun“ dobaci Petar.
Nastavnici su uglas nastavili sa pitanjima, smejali su se i dobacivali, i više niko nikog nije čuo.
„Ako mi ovo prirede u ponedeljak pred novinarima i opštinarima – gotov sam!“ – pomisli Milan.
Autor: Maja Bugarčić
Napomena: Tekst je satira i ne opisuje stvarne događaje.