Сваке године, традиционално, ШУ Београд организује новогодишње дружење за директоре школа. Заправо, прославу поводом новогодишњих празника. Тако је позив директорима београдских основних и средњих школа стигао и овог пута, упркос свему што је обележило годину на измаку. Сам позив директорима да присуствују дружењу стигао је баш 3. новембра, на датум када смо обележили шест месеци од масакра у ОШ „Владислав Рибникар“. Тијана Ковачевић, директорка Музичке школе „Јосип Славенски“ коју је похађао убијени Андрија Чикић, одлучила је да дигне глас и укаже на бесмисао било какве прославе у овом тренутку. Свим директорима школa и Школској управи Београд упутила је допис који преносимо у целости.
„Поштовани начелниче, поштоване колегинице и колеге директори школа,
Обраћам вам се у своје име, јер, иако нећу присуствовати, ипак не могу да прећутим оно шта мислим на тему организације „дружења“ за директоре школа из Београда, које на крају године организује ШУ Београд, а којем ће, како је најављено, присуствовати и колеге из Секретаријата и републичке и градске инспекције.
Позив на дружење директора школа пред Нову годину стигао је 3. новембра, на шест месеци од стравичног убиства у ОШ „Владислав Рибникар“ и верујем да је то несрећна случајност, али сама чињеница да ШУ Београд на крају ове календарске године организује било какво дружење или прославу (јер то, у ствари, јесте прослава каква је била и прошле године) за мене је застрашујућа и поражавајућа. Шта ми славимо???
Верујем да смо сви свесни да ће ова календарска година бити најцрњим словима записана у историји ове државе и школства у Србији. У овој години је дечак од 13 година ушао у своју школу, убио деветоро и ранио петоро деце, својих школских другова, убио школског чувара и тешко ранио своју наставницу. За овај тежак злочин одговарала је, за сада, Школа, стручни сарадници и директорка која је разрешена, а да нико више није споменуо да је успешно водила ту исту школу годинама. Наше Министарство је лако предало дежурног кривца, а да нико ни од нас није реаговао, иако је исти злочин могао да се догоди у било којој школи. Нико из Министарства се није запитао да ли је школа заиста могла нешто да учини у овом случају. Да ли су се осетили одговорним инспектори који су редовно посећивали школу, затим аутори силних закона, правилника, протокола и платформи осмишљених како би овакве догађаје превенирали? Нису.
Дан након овог масакра, у Дубони и Малом Орашју је двадесетједногодишњи младић убио девет и ранио дванаест особа. Најмлађа жртва је била петнаестогодишњи ученик.
Који је повод нашег дружења пред дочек Нове године? Да ли ми нешто славимо?
Стравични догађаји у мају је требало да нам укажу пажњу на рапидно урушавање, између осталог, и просветног система. Да ли смо нешто променили? Не, ми смо наставили у истом правцу, у правцу Смерница, упорни да докажемо да систем функционише. Као да смо несвесни проблема у којима се сви заједно налазимо, потпуно игноришемо чињеницу да је све мање заинтересованих за рад у школи, да су наше колеге наставници све незадовољнији, да директори школа дају оставке, да свако може да прети наставнику или директору школе, да се боримо са дојавама о подметнутим бомбама, да су ученици у стању да наставнику измакну столицу или пуцају на њега.
На све то, и даље стижу протоколи за које не знамо ко их је писао, али знамо да није консултован нико од нас који тренутно ради у школи и свакодневно се суочава са овим проблемима.
Зато се питам шта заиста славимо?
Да занемаримо све свакодневне проблеме са којима се суочавамо у оквиру посла. У нашем граду, у једној од наших школа, десио се незапамћен злочин после кога многим породицама више ниједан празник неће бити исти. Свесна сам да живот не може и неће стати и верујем да смо и после 03. маја имали и да ћемо имати много разлога да славимо, али сматрам да су у овом тренутку директори школа из Београда и ШУ Београд последњи који треба да организују ову врсту “дружења”.
С поштовањем,
Тијана Ковачевић, директор Музичке школе “Јосип Славенски”