Dirljiva priča jedne unuke: Bako uvek si bila u pravu. Samo bude kasno.

26 avgusta, 2016

Bako, srećan rođendan! Ovo je poklon sa zakašnjenjem. Ali navikla si ti da čekaš, sama ispred kapije sa onim okruglim prozorčetom kroz koji provučemo ruku da otključamo kapiju kad dolazimo kod tebe, koji još samo kod tebe postoji. Iako su tvoja vrata uvek otvorena za nas.
majka
Sediš u svom omiljenom budžaku ispod police sa telefonom. Čekaš i nadaš se, uvijena u svoju kućnu ’aljinu, kako ti kažeš, sa obaveznom maramicom u džepu, kojom brišeš sećanja i trudiš se da budeš vesela kad mi dođemo. Naravno, ceo ručak je spreman, sa obaveznom supom koju niko ne kuva kao ti, jer teško je skuvati „babinu supu“.
Za to treba puno mudrosti i ljubavi, puno godina posvećenosti i veštine. Posle toga ide i glavno jelo i sve po redu, ti uvek imaš nešto već spremno što nas čeka i donosiš već sedmo jelo dok se mi davimo u hrani i ne možemo više a hteli bismo. Ipak, ti nas još jednom pitaš da li smo se proštudirali i da li smo sigurni da nećemo salatu, jer ne daj bože da smršamo sto grama.
Na kraju naravno dolaze luft krofne, po njima ćemo te pamtiti, bako.
I po vremenu kad si nas čuvala sve petoro odjednom i ostala mirna kad smo se tukli među sobom.
I po tome da nikad nisi ništa tražila, a dolazila da nas čuvaš i po kiši, i po snegu, i po suncu. Još uvek nam odzvanjaju tvoje reči kad si nas tužila kod mame:
„Ljiljo, ova tvoja deca ništa ne jedu – za doručak čokolade, za ručak bombone, a za večeru bure Aurokrema“.
Po tvom ozarenom licu kad nas dočekaš na kapiji, a uvek si nas i ispraćala do nje, jer ako nas ne ispratiš, kao da nismo ni bili, kao što ti kažeš. I kad praviš palačinke a niko ne stigne da dođe, a ti si tužna i onda daš decama na ulici, kao što ti kažeš. Znaj da i tad mislimo na tebe, ali proklete obaveze uvek se ispreče, nikad ne prestaju, kažeš da razumeš i to, samo odmahneš rukom, misleći kako u tvoje vreme to nije bilo tako.
Samo ti za nas čuvaš nove peškire i posteljinu već godinama, da imamo, kad se udamo, iako taj dan nikako da dođe. Tvoja kajgana je najbolja, napravljena u starom izgrebanom tiganju, i nikad nismo jeli bolju i nikad nam ne uspe kao tebi. Hvala ti što si nas čuvala i pravila nam svima poseban doručak, jer te nije mrzelo, a nama se sve jelo.
I ne voleš ovu Ejmi Vajnhaus što se tetura u kratak šorc. Dok ispijaš kafu u svojoj omiljenoj napukloj šoljici, jer drugu ne voleš, deliš nam savete
– Jedan aperitiv i jedno piće, to je sasvim dovoljno za lepo raspoloženje.
– Ko se ujutru posvađa, pomiri se do večeri.
– Nikad nemoj da kukaš kako te boli glava ili štogod, muškarci to ne vole.
I naravno, uvek si u pravu. Samo bude kasno.
I nemoj više da govoriš kako nećeš još dugo, to pričaš od svoje pedesete godine. Samo ti znaš kako ti je kad si sama i kad prođe par dana a niko ne dođe. I nisi samo jedna stara baba koja nikome ne treba. I doneću ti kamenčiće sa mora ovog puta, jer je to jedino što tražiš, samo malo kamenčića i slane vode.
 
Milja Stanković
 
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama