Верујем у златно правио љубав+дисциплина и трудим се да тако одгајам своја два сина. Дисциплина не значи строгост већ доследност. Правила треба да постоје, јер то деци даје сигурност. Правила само не треба да буду превише крута, већ их треба прво прилагодити детету а затим их постепено мењати како дете одраста. Дисциплиновати дете не значи само кажњавати га, већ научити га да поштује туђе границе.
Нису деца сама себи сврха. Бити родитељ не значи да смо најпаметнији и да сви морају да нас слушају. Бити део породице значи мењати се и сазревати заједно са својом децом, јер како она одрастају тако се мења и наша улога у њиховим животима. Морамо бити најбољи пријатељи својој деци, али не и њихови другари. Другари су њихови вршњаци. Мора да се зна ко је родитељ, односно одрасла особа.
Имам прилике да посматрам заиста доста различитих родитеља и какав утицај ти различити приступи имају на њихову децу. Дошла сам до закључка да се патолошки случајеви заиста ретко дешавају. Све су то углавном мање или веће осцилације око онога што сматрамо нормалним. То наравно иде у прилог онима који сматрају да децу треба размазити. Али да ли се неко од њих запитао како је људима око те деце. Кажете “Мене су размазили и одрастао/одрасла сам у нормалну особу”. Мени је ово мишљење потпуно нерелевантно. Релевантно ми је шта мисле људи који су са вама блиски. Ако је неко увек у центру пажње и све се врти око њега, где су ту други и њихове потребе. Вама је супер, јер сте пронашли неког ко ће вам угађати. Како је онима који вам угађају? Ко брине о њиховим потребама?
И још важније питање: “Да ли је то љубав?”. Какви су то људи који су срећни не схватајући да се њима блиски људи не осећају исто? Да ли сам ја добра мајка ако ставим на пиједестал своју децу и угађам само њиховим хировима? Или сам добра мајка ако научим своју децу да нису центар света већ такви какви су савршени део једне породице у којој сви исказује љубав и пажњу уз поштовање туђих потреба и граница? Да ли сам ја добра мајка ако све радим сама и пружам 24/7 услугу куварице и спремачице? Или сам добра мајка ако објасним да смо сви део једне јединствене целине и да свако треба да преузме део својих обавеза и то не толико у складу са својим интересовањима колико у складу са годинама?
Најважније питање, по мени, није да ли желимо да наша деца увек добију оно што желе јер сматрамо да то значи бити срећан већ да ли желимо да наша деца буду срећна јер се осећају вољено и поштовано и јер воле и поштују.