Da li ste se nekad zapitali šta bi to pisalo u dnevniku jednog dvogodišnjaka ili trogodišnjaka kada bi on umeo da izrazi svoja osećanja rečima? Zna on reči, ali to ni izbliza nije dovoljno. Ono što mnogi ne znaju, ili u šta jednostavno ne veruju, jeste to da mala deca nisu u stanju da kontrolišu svoje emocije niti da ih verbalizuju. Ako ćemo pravo, to ne ume ni većina odraslih ljudi, verovatno zato što su se nekada dečije frustracije rešavale batinama i kaznama i tretirale kao razmaženost.
Sad, da se vratimo na dvogodišnjake i njihov dnevnik.
“Imam dve godine. Nisam razmažen ni grozan… Ja sam frustriran. Nervozan, pod stresom, preplavljen emocijama i zbunjen. Treba mi zagrljaj.”
Danas sam se probudio i hteo sam sam da se obučem. Ali su mi rekli: “Ne, nemamo vremena za to, ja ću”.
To me je rastužilo.
Hteo sam sam da jedem, ali su mi rekli: “NE, uflekaćeš se, a žurimo i nemamo vremena za presvlačenje. Ja ću te nahraniti.”
Ovo je učinilo da se osećam nesposobno.
Hteo sam da do kola idem na svojim nogama, ali su mi rekli: “Ne, jako žurimo, nemamo vremena. Poneću te.”
I to me je konačno rasplakalo.
Hteo sam da sam izađem iz kola, ali mi je rečeno: “Ne, nemamo vremena, ja ću te izvaditi iz sedišta.”
Sad sam već poželeo da pobegnem.
Kasnije, u vrtiću, hteo sam da se igram kockicama, pa su mi rekli: “ne, ne tako, nego ovako.”
Onda više nisam želeo da se igram kockicama. Hteo sam da se igram autićem koji je držao neko drugi, pa sam ga uzeo. Onda su mi rekli “Ne, to se ne radi! Ne smeju se uzimati stvari koje neko drugi drži!”
Nisam siguran šta sam loše uradio, ali znam da sam se rastužio. Pa sam zato počeo da plačem. Hteo sam zagrljaj, ali mi je rečeno: “Hajde, ne plači, idi da se igraš.”
Zatim su mi rekli da je vreme da sakupim igračke. Ovo znam jer je neko sve vreme ponavljao “Idi sakupi igračke.”
Ali ja nisam baš bio siguran šta treba da radim, pa sam čekao da mi neko pokaže.
“Šta radiš ti? Zašto samo stojiš? Skupi igračke, smesta!”
Nije mi bilo dozvoljeno da se sam obučem, a to sam stvarno hteo, ali sad mi traže da sam skupim neke stvari.
Ne znam tačno šta da radim. Treba li neko prvo da mi pokaže? Odakle da počnem? Gde idu ove kocke, zaboravio sam? Čujem mnogo reči, ali ne uspeva mi da sve razumem. Preplašen sam i zato se ne mrdam.
Legao sam na pod i počeo da plačem.
Kad je došlo vreme ručku, želeo sam sam da ponesem svoj tanjir sa hranom ali su mi rekli: “ne, mali si. Pusti mene.”
Zbog ovoga sam se osetio jako malim. Pokušao sam onda da jedem hranu koja je ispred mene, ali neko mi je neprestano prinosio hranu licu govoreći “uzmi ovo, sad malo ovoga, pojedi i ovo…”
Nisam više hteo da jedem, ali su mi rekli da moram. Zbog ovoga sam poželeo da bacam stvari i da plačem jako.
Želim sad da siđem sa stolice, ali mi ne daju. Kažu da sam mali i da ne smem. I stalno mi ponavljaju da moram da uzmem još jedan zalogaj. Zbog ovoga sam se još više rasplakao. Sad sam gladan i frustriran i tužan. Umoran sam i potrebno mi je da me neko uzme i uteši. Ne osećam se bezbedno i nemam kontrolu. Zato sam uplašen, pa plačem još više.
Imam dve godine. Ne daju mi da se sam obučem, ne daju da svoje telo sam pomeram tamo gde treba da idem, nikog nije briga šta ja želim.
A opet, od mene očekuju da delim, slušam, sačekam minut. Očekuju da treba da znam šta da kažem i kako da kontrolišem svoje ponašanje. Očekuju da sedim mirno i da znam da, ako nešto bacim, da se to može slomiti. Ali ja NE ZNAM sve te stvari.
Ne daju mi da uvežbavam veštine kao što je hodanje, guranje, zakopčavanje, serviranje, penjanje, trčanje, bacanje. Baš one stvari koje su mi zanimljive i koje bih jako voleo da vidim i pipnem su mi ZABRANJENE.
Imam dve godine. Nisam grozan ni težak. Samo sam frustriran. Nervozan, pod stresom, preplavljen emocijama i zbunjen. Samo mi treba zagrljaj.
Autor: Dejah Roman
Prevela: A. Cvjetić