Позитивно родитељство јесте појам или појава са којом се све више срећемо и у нашем друштву. Често га схватамо или као добро или као лоше, као да златна средина не постоји. А свакако постоји, јер позитивно родитељство прилагођено конкретној породици, родитељу и детету може помоћи родитељима да се према деци односе са више смирености, на мање насилан начин. Може им помоћи да лакше успоставе добру везу са својом децом и лакше их наведу да раде оно што они од њих очекују, кажу стручњаци. “Добри родитељи дају својој деци корен и крила. Корен да знају где им је кућа, а крила да одлете и покажу ста сте их научили,” каже Биљана Станојчић, ауторка књиге Корен и крила – Поштовање у породици. Снажна деца.
Ова књига даје одговоре или усмерава на најбољи пут за тражење одговора на питања као што су: да ли су данашња деца размажена?, да ли је ваше дете тврдоглаво или осетљиво?, како да га научимо да се брани и да никог не повређује?, шта је од онога што су радиле наше баке превазиђено, а шта је и данас пожељно?, како да уживамо у родитељској свакодневици?, или шта се у нама дешава када добијемо децу и како да се носимо са емотивним изазовима родитељства? А најбољи пут је засигурно онај без насиља, али не без одговорности, правила и доследности. Књига, која је настала као резултат писања блога, је јединствена по томе што је написана из родитељске перспективе, из личног, емотивног угла, а све препоруке су утемељене у науци, са наведеним референцама. Управо ова констатација и прочитана књига је била повод да поразговарамо са ауторком књиге Биљаном Станојчић.
Ко је уствари блогерка Биљана Станојчић?
– Пре свега видим себе као биће које има среће да живи на нашој планети и чији поступци, добри и мање добри, остављају трагове. Затим, ја сам жена, мајка, супруга, домаћица и професорка. Завршила сам Филолошки Факултет у Београду – он је за мене био идеалан спој мојих интересовања – педагогије, књижевности, културе, социологије и језика као чудо човечанства и начина комуникације. Тамо сам, између осталог, развила своју способност да критички размишљам, односно да сагледавам ситуацију из више углова, да читам више аутора на исту тему и да постављам питања.
Зашто блог и зашто управо за родитеље поштоване деце?
– Када сам постала мајка, тематика о којој пишем ме је потпуно обузела, делимично зато што сам хтела да научим како је најбоље да васпитавам своју децу, а делимично зато што је тај период окинуо сећања на моје детињство и непребољене јади. Када сам почела са блогом, 2014., на интернету је постојало само неколико сајтова на српском језику који су обрађивали педагошке теме. Међутим, квалитет њиховог садржаја по мени није био добар – текстови су били углавном написани сензационалистички, као ловци на кликове. Осим тога, штива главног тока углавном имају придикујући тон. Постојали су и блогови мама, које пишу о слатким мукама родитељства, и оних духовитијих, које међутим често исмевају писање о томе како да се буде бољи родитељ.
Фалило је нешто суштинско и ту сам нашла свој простор. Важно је да говоримо о свом болу, о страховима, о насиљу које смо претрпели и о ономе које смо нанели. Није лако погледати се у очи и признати неке ствари које боле. Али, од истине нема бежања, она ће се понављати док не научимо лекцију коју нам пружа. То јасно уочимо када добијемо децу и нађемо се у улози родитеља. Тад приметимо себе како се понашамо и говоримо исто као и наши родитељи. Уочавамо какав ефекат на наш карактер има начин на који су се према нама понашали родитељи, а с тим схватамо и колико смо као родитељи моћни. А где је моћ, ту је и одговорност према другом бићу.
Одговорност подразумева и да познајемо дете према коме смо одговорни.Није спорно да се сваки родитељ брине и познаје дете, овде мислим да познавање његових најдубљих потреба, начина на које их дете изражава у различитим узрастима, за шта је већ способно а за шта није. Да банализујем – да знамо и поштујемо чињеницу да дете до пубертета не може да држи чашу толико сигурно да му она никад не испадне из руке, да координација између његових очију и руку тек треба да се развија, да му је потребно знатно више времена него одраслој особи од тренутка када нешто чује, док не појми, обради и артикулише одговор. Затим, познавати и поштовати резултате истраживања о последицама казни, батина, похвала, прекора, награда и многих других аспеката наше комуникације с децом. Ове ствари можемо слутити и то је драгоцено, али није добро ослањати се само на своју спонтану реакцију. Она је у животу неизбежна, али је често резултат наших утиснутих образаца понашања, који могу и не морају да буду добри. Зато данас имамо науку, а имамо и свој здрав разум да повезујемо сопствена искуства са научним резултатима. То дубоко познавање, интересовање и труд око детета је поштовање.Добродошли су сви родитељи желе да науче више о тој врсти поштовања деце. И да не заборавимо, и одрасли су на неки начин деца, и они који нису у довољној мери добијали оно што им је било потребно, морају да науче да га дају себи, како би постали способни да га пренесу својој деци.
Како да одгојимо, васпитамо децу која ће бити поштована и која ће поштовати?
– Стрпљењем, поштовањем, љубављу, личним примером. Познавањем себе и својих граница, као и познавањем дететових потреба и могућности. Велики сам ентузијаста асертивне и свесне комуникације. Верујем да је увек могуће наћи решење које испуњава свачије потребе на неки начин. Стално користим реч потреба. Шта теби треба? Потребе нису исто што и жеље, мада се и о њима скоро увек можемо договорити. Изрека каже да је највећа грешка у комуникацији – илузија да се она догодила. Ми смо у кући доста гласни и живахног темперамента. То значи да кажемо ствари које не желимо, или некада се понашамо на начин на који не желимо. Када до тога дође, увек се извинимо и понудимо објашњење, јер то није прихватљив начин понашања. Трудимо се да користимо реченице које почињу са: Ја бих сад хтела, Ја хоћу, Мени је потребно, Ја се осећам – уместо израза који у себи садрже отпужбу, напад и критику. Да напоменем, страх нема везе с поштовањем, управо супротно, поштовање долази из љубави, а страх ствара раздор.
Да ли „другачији“ одгој значи повратак природи, односно да се ослушкује интуиција, нагони, потребе и сл. и да ли се другачији приступ који заговарате може разумети и као васпитавање кроз ненасилну комуникацију?
– Консумеризам нас је, како сте дивно приметили, заиста удаљио од свог сопства, од самог живота у биолошком смислу и од онога што је у животу важно. Мислим да је то тужно и страшно, зато што су људи приморани да троше своје животе на послу, који можда не воле, подаље од својих највољенијих, како би им обезбедили средстава за живот. Мислим да су у томе људи изгубили осећај да живот има дубљег смисла и радости, изгубили смо осећај да припадамо, да смо део нечег великог и важног. Део смо живота на планети Земљи, свог народа, фамилије, породице, део прошлости и будућности, део божанског, ако хоћете. Део смо земље која нас храни и којој се враћамо. Смисао надокнађујемо конзумирањем садржаја и предмета – забава са екрана и вечита куповина. То нам може донети привремено олакшање, али наше потребе остају незадовољене, а сваком куповином ради утехе смо све даље од себе и све више сечемо грану на којој седимо – животну средину, малу планету на којој живимо.
„Језик нема кости, али кости ломи“. Наша (непријатна) осећања нас често терају да се изражавамо негативно. Али, могућ је, и веома моћан, обрнут процес: да се потрудимо да говоримо благо, ненасилно, искрено знатижељно, саосећајно, љубазно – и да се због тога и ми, и наш саговорник осећамо боље, и да ту позитивну енергију пренесемо даље. Замислите колико је свесна комуникација моћан алат за добро расположење!
Верујем да је овај начин живљења, односно васпитања (јер је васпитање начин живљења), зовите га позитивно, свесно, атачмент, нежно, ненасилно, природно, или само „васпитање“ – једини начин да се суштински добро живи, тачније у миру са собом, са другима и са позитивним утицајем на свет. То не значи да постоји само један добар начин да се реагује у одређеној ситуацији. Такво схватање родитељства носи огроман, непотребан и штетан терет. Ми смо људи, не роботи. Свако је другачији, свака породица, околност, расположење. Али важно је увек имати на уму – потребе, које се увек своде на љубав, прихватање, слушање, поштовање, валидација.
Пишете из искуства, али и због тога што сте простудирали, прочитали доста литературе на ову тему? Да ли Вам то даје неку врсту ауторитета и кредибилитета – без трунке негативне конотације, јер ако желимо нешто да мењамо и сами мормао тако да се понашамо, али и да учимо, посматрамо и то што презентујемо морамо ради са дозом ауторитета и кредибилита.
– Да. Обично ме неки догађај с децом натера на размишљање, интроспекцију, а затим потражим стручна мишљења у литератури и извучем закључке који су ми занимљиви и корисни. Њих желим да поделим са читаоцима. Педагогија је моја велика љубав, бавим се њоме и као ентузијаста, а и у послу. Литературу о васпитању сам прочитала свакакву и научила сам да проценим њен квалитет. И даље свакодневно читам на ту тему. То је један од разлога зашто не пишем чешће. Она ме усмерава и даје и мени самој сигурност и доказ да је то што радим добро. Стручна литература ми даје подстицај да у себи пробудим и покренем оног доброг родитеља, ону добру и ваљану Биљану.
Управо зато стојим иза онога што пишем. Не видим себе баш у саветодавној функцији, више у раду с децом и младима. Али научила сам много и по тим сазнањима, верујем да је овај начин живљења, односно васпитања (јер је васпитање начин живљења), зовите га позитивно, свесно, атачмент, нежно, ненасилно, природно, или само „васпитање“ – једини начин да се суштински добро живи, тачније у миру са собом, са другима и са позитивним утицајем на свет. То не значи да постоји само један добар начин да се реагује у одређеној ситуацији. Такво схватање родитељства носи огроман, непотребан и штетан терет. Ми смо људи, не роботи. Свако је другачији, свака породица, околност, расположење. Али важно је увек имати на уму – потребе, које се увек своде на љубав, прихватање, слушање, поштовање, валидација. Зато је моја жеља да знање које сам стекла дође до што више родитеља.
Корен и крила. Ова синтагма говори много тога – и о Вашој књизи, која је резултат блоговања, али и о томе шта би требало нашој деци да пружимо – а то је корен, односно дом, подршку и крила, жељу за тражењем и пуштањем детета од себе, односно самостално дете. Шта је основна идеја књиге?
– Блог је основ за књигу, али књига је целовитија. Замисао ми је била да кратко и јасно дам основна знања о подизању деце, која сам стекла из обимне литературе и личног и стручног искуства. Објаснила сам основне потребе детета (и човека), као и научну теорију која се њима бави. Кратко сам се осврнула на васпитне стилове и фазе развоја детета. Објаснила сам шта родитељ може да учини да подржи сазревање детета, што би био онај поменути „корен“ из наслова. Задржала сам се на уобичајене праксе васпитавања деце на нашем поднебљу, што сматрам важним, јер је људска душа иста на целој планети, али због културолошких разлика, преведена литература не одговара увек нама. Затим сам понудила здравије алтернативе, које се могу назвати свесна комуникација и позитивна дисциплина, а које представљају „крила“. Нисам заборавила да се осврнем и на осећања родитеља, њихову важност и олакшавање, јер је и родитељ корен из кога дете расте!
Поднаслов књиге је „поштовање у породици – снажна деца“. Под појмом поштовање мислим на оно пуно љубави и разумевања, никако на страх и ауторитарност. Књигу сам посветила родитељима који су емотивно присутни, чак и када физички можда нису, који се труде и кад је тешко, који се враћају свом детету и мисле на његову добробит. Завршићу с мишљу да је увек добар тренутак да побољшамо свој однос са децом и да будемо ту за њих.