Добро дете је оно које сви хвале и које сви потајно желе. Кад добром детету кажеш: „Како си ти добра и мирна“, оно се осећа као да сте му мало окренули нож који трајно стоји забоден негде унутра. Толико добро не жели бити ниједно дете. Њима се једноставно догодило то да су прерано и пребрзо открили најбржи и најучинковитији пут до родитељевог срца. Нису тада уопште знали да је то најтежи и најдужи пут до њиховог аутентичног Ја.
Добро дете је оно које не противречи. Како родитељ каже – тако буде. И родитељ је срећан. И дете је срећно. То јако добро функционише у раном детињству. Проблематика таквог одгоја изађе на видело мало касније, тамо негде иза десете године дететовог живота (може се догодити и пре или после) кад дете почне да гради озбиљнија пријатељства и озбиљнији живот ван породичног дома. Тада схвати колико је тешко живети у заједници у којој немаш своје мишљење нити икакве своје идеје. Немаш себе и осећаш да губиш тло под ногама кад немаш некога да те води јер сам не знаш пут. Требаш оног главног у друштву чије ћеш идеје и предлоге следити.
Моје мишљење. Јесте га можда негде видели?
Такво дете нема своје мишљење. Прочитај то опет. НЕМА СВОЈЕ МИШЉЕЊЕ. То је мало теже него кад дете НЕ ИЗРАЖАВА своје мишљење. На почетку га је имало, али га је само јако ретко изражавало и онда се тај образац понашања толико пута поновио да се то мишљење изгубило. Дете га више нема. Научило је да га не треба у животу, а људски мозак ради на начин да одбацује оно што му узалуд троши енергију. За такву децу је имање свог мишљења вишак. Свеједно ће се сложити с мишљењем родитеља.
Моје емоције
Деца с овим синдромом не изражавају своје емоције слободно попут друге деце. Под слободно мислим на све оне ужасне и тешко подношљиве тантруме и остале емоционалне преплављености. Здраво функционална деца живе у складу са својим емоцијама и тако се и понашају. Ако нећеш да ми купиш оно што желим, ја сам спреман насред продавнице да седнем и протестујем док ти не схватиш колико сам ја сад љут због тога. Ово је за родитеља изузетно тешко, један од најтежих тренутака у родитељству. Али је здраво. У развојном смислу. У оваквом изражавању емоција нема ничег лошег. Показати емоцију је супер. Оно на чему деца треба да пораде односно на чему родитељи треба с њима да раде, јесте начин на који каналишу те своје емоције. Зато се данас све чешће може чути да је свака емоција у реду, али свако понашање није.
Кад дете има тантрум или ти противречи, лепо одахни и буди срећна јер се развија добро и здраво.
Добра деца немају тантруме. Родитељима с добром децом је супер, али њиховој деци није супер. То није правилан развој. Дете које не изражава емоције (како год то изражавање изгледало) није здраво функционално дете. Негде се нешто догодило и емоције су блокиране. Добро дете има само један задатак у животу, а то је да не узнемирава родитеља.
Даниел Големан у својој књизи Емоционална интелигенција тврди да је умеће умиривања својих емоција темељна животна вештина. То би значило да је узбурканост емоција нормална, природна појава. Емоција која је изазвана, која је померена са статуса quo је покретач неке акције. Код деце то јако добро функционише. Свака емоција их тера на акцију, недостаје им само мало фине животне вештине за умиривање тих емоција и враћање на статус quo. Имају времена, неки одрасли проживе читав свој живот, а да нису овладали том вештином па нема потребе ни да се они пожурују.
Добра деца не дозвољавају сама себи природне акције на које их емоција подстиче. Будући да је свака емоција ризик за изазивање узбуђености код родитеља, за добру децу је насигурније потпуно се удаљити од сваке своје емоције. То је изврстан рецепт за стварање људи који трпе и гутају у себи те задовољавају туђе потребе. Удаљавањем од властитих емоција удаљавамо се од самих себе. Дете које не препознаје сопствене емоције нити њима управља, заправо не познаје самог себе. Зато добра деца често неће имати најдражу боју, певача или глумца, најдраже јело или слаткиш. Како би они могли знати што је њима најдраже? Најчешће воле оно што воли и родитељ или неко од старијих браће и сестара.
Моји страхови
Кратко и јасно речено, добра деца се свега боје. Због константно присутног страха лоше комуницирају с другима, лоше изражавају емоције, ретко се опиру, несебични су, удовољавају свима и брину се за туђа расположења. Све то раде из страха да не буду одбачени. Док се „неваљала“ деца боре да их се прихвати такве какви јесу, она добра деца су одустала од себе и спремна су постати ко год треба само да их прихвате.
Уз стално присутни страх, оваква деца носе и огроман терет кривице. Криве себе за расположења других. Криве себе што су сити кад виде гладног. Криве себе што је родитељ љут и што је морао баш толико да виче. Требало је да послушам из прве. Не бих га толико наљутила да сам одмах послушала.
Један од најгорих страхова је и стална приправност на казну. Добро дете очекује казну нон-стоп. Више ни само није сигурно која понашања доносе казну. Од толиког страха понекад постану толико добри да постану невидљиви. Најбоље да ме се не види и не чује. Онда су сви сретни и задовољни.
Невидљиво дете је дете које је потпуно одустало од живота. Нема дечје радости и безбрижности. Понекад их можете препознати и по бледој пути и тамним подочњацима. То су физиолошки знакови немања животне енергије, али и присутности велике количине стреса. Мањак ове најважније енергије је најбржи пут до зависничког понашања. Не мислим овде само на дроге и алкохол него и на многе друге ствари које ти дају осећај да си жив и да вредиш те да барем мале дозе адреналина путују кроз твоје тело. Зато можемо бити зависни и о сексу, коцкању и кладионицама, видео-игрицама, брзој вожњи, раду, шопингу и многим другим узбуђујућим супстанцама.
Што узрокује синдром доброг детета?
Највећи узрок добре деце су родитељи који доносе све одлуке и који имају превелика очекивања од своје деце. То би био узрок, а метода коју најчешће користе су застрашивање и емотивна уцена. Добра деца су и продукт одгоја у којем се детету одузима аутентичност, али и аутономија. Дете мора имати одређену дозу аутономије и одговорности у свом животу јер по чему би се онда требало разликовати од родитеља и његовог мишљења или жеља? Ако не желимо дете с овим синдромом, а имамо дете склоно лаком одустајању од самога себе, требало би да избацимо реченице попут:
- Ма пусти ја ћу то!
- Не ради се то тако. Дај да ја то направим, иди играј се!
- Ниси ти добро направио!
- Је л’ ти ишта знаш да урадиш да ваља?!
Најлакше је родитељима
Осим изостанка емотивних испада које сам већ горе навела, код добре деце могу изостати и бројне друге развојне фазе попут контрирања или егоцентричне фазе. Никада неће изостати све код истог детета. Изостаће оне за које дете процени да му доноси највећи ризик од родитељског неприхватања и ускраћивања љубави.
Ја сам била добро дете. Сви су ме волели и говорили како би имали 100 деце да су сва оваква као ја. Моја сестра је била неваљало дете. Какав очити тандем смо биле. Трудиле се да одржавамо равнотежу у нашој дисфункционалној породици и супер нам је ишло. Као јин и јанг. Њу су кудили, а мене хвалили. А једнако смо биле несретне само нико није довољно марио да то примети. Како нису схватали да смо само сарађивале и обављале све оне улоге које нам фале. Па мора бити равнотеже. Тако смо јако радиле на томе да унесемо мало функционалности у породицу да смо одлучиле да носимо те тешке етикете. Једна без друге нисмо могле. Како би ја била добра без ње такве неваљале и обрнуто.
Један од највећих комплимената који сам добила је од једног члана моје породице кад ми је рекао: “Мирта, ти што си старија то боље изгледаш.” Само сам одговорила: “Је л’ да? Знам.” Враћа ми се животна енергија.
И зато, кад ти дете каже нећу или има најгори испад беса који си икада видела стисни зубе и захвали сама себи јер радиш добро. Ниси својим условљавањима натерала да твоје дете одустане од себе како би било ближе теби. Била си ту и прихватила га. У супротном би показала да је твоја љубав условна, а то је онда облик љубави који ће твоје дете једино познавати.
И за крај ћу само поновити нешто што се не може превише нагласити: НЕ ПОСТОЈЕ ДОБРА ИЛИ ЛОША ДЕЦА. Постоје само деца са задовољеним или незадовољеним примарним потребама.