Добро памтим дан када сам Сари први пут изговорила: „Мама не може“. Памтим тежину изговорених речи и тога како сам се данима припремала да превалим то преко уста – Не могу.
Ја не могу. Мама не може.
Поподне као и свако друго – завршавала сам ручак у кухињи док су се оне играле у соби. Сара је весело доскакутала до мене и рекла ми:“Мама, носи ме“. До тада бих је увек узимала у руке и наставила да кувам са њом, заузимајући неки накривљени положај како бих је склонила од свега потенцијално опасног са шпорета. Поза од које би ме болела леђа кад бих и само помислила на њу. Са Софијом која је већ нервозно цвилкала од глади и умором који је владао сваким делом мога тела, знала сам да је дошао тај тренутак. Тренутак за „не“. Раније тог дана одлучила сам да Сари кажем „не могу“ када ми нешто буде тешко.
Поподне као и свако друго – завршавала сам ручак у кухињи док су се оне играле у соби. Сара је весело доскакутала до мене и рекла ми:“Мама, носи ме“. До тада бих је увек узимала у руке…
Мојој деци је познат термин да нешто „не може“, знају да нешто „не би требало“ или да „није лепо“. Али до тада никада нису чула да мама нешто не може.
Удахнула сам дубоко и превалила: “Мишо, не могу. Мама не може“. Пар секунди тишине и осећај тескобе. Сара ме погледала мирно и отишла назад у игру.
Иако није деловала тужно нити разочарано (а то је нешто што она никад не би прикрила), ја сам се осећала грозно, уверена да сам најгора мајка на свету.
У мом менталном склопу (који се умногоме променио доласком ћерки на свет) не постоји нешто што мајке не могу. Одувек сам сматрала да су мајке свемоћне. Свесна реалности, јасно ми је да има мајки које нису ни заслужиле да их тако зову. Али у мојој глави маме све могу да ураде, поготово када желе.
У мом свету маме раде и када не желе, јер некад мора и некад треба. У мом свету маме су прави суперјунаци. Можда јер имам маму која све може и јер она има маму која све може и знам да је и моја бака имала маму која је све могла…
Мојој деци је познат термин да нешто „не може“, знају да нешто „не би требало“ или да „није лепо“. Али до тада никада нису чула да мама нешто не може.
И одувек сам желела да будем таква мајка (чак и пре него што сам уопште пожелела да стварно будем мајка). Она која неће чекати мужа да дође са посла да бисмо ишли у шетњу. Она која ће сама моћи да попне колица са једно или двоје деце на спрат. Мајка која ће носити своје дете била трудна или не. Она која ће из продавнице вечито вукљати неке цегере и кесе јер увек нешто треба. Мама којој неће бити проблем да оде сама са њих две код доктора, на дечији рођендан, на други крај града. Превозом, колицима, уз помоћ носиљки, руку, ногу. Мама која ће умети да остане сама са њих две када је муж на путу. Kоју неће кочити то што није возач, што нема лифт до стана, што у згради нема места за колица. Мама коју ништа неће спречавати да сама са својом децом оде где треба и где жели.
Још од рођења једне, па друге ћерке и са оваквом поставком ствари није требало да прође пуно времена – деца су знала, а околина полако прихватила да мама може све и да може сама. И то је полако, али сигурно постајала наша константа.
Други око мене, укључени у живот моје деце, полако су се повлачили, а ја сам сваку нову ситуацију прихватала у маниру „Не мораш ти, ја ћу. Могу сама. Стварно нема потребе да помогнете“. Изговарала сам олако. Други нису имали потребе, а ни ја их заправо нисам пуштала да помогну, да се укључе. Зашто да ми помогну кад могу? Kада морам да могу, јер – ја сам мама.
У мом свету маме раде и када не желе, јер некад мора и некад треба. У мом свету маме су прави суперјунаци. Можда јер имам маму која све може и јер она има маму која све може и знам да је и моја бака имала маму која је све могла…
А колико траје то да мама може све (скоро) сама, схватила сам после доста месеци када сам од маме суперхероја поносне на себе, постала уморна и џангризава мама коју откидају леђа и руке јој се тегле до земље. Мама која се у сваком смислу запустила и заборавила на себе. Мама која све може, а која је тиме делимично децу везала само за себе и тиме их спутала.
Моје уморно и запуштено лице у огледалу није ми био довољан знак да нешто променим. Аларм је почео да звони када сам почела да увиђам да радим против своје деце. Била сам њихов суперхерој и то велико бреме сам им окачила око врата. Јер када је мама суперхрој који све може, у дечијим очима нико други не може ништа довољно добро.
У животима моје и већине других деца постоје и други људи осим маме. И, иако сви они нису мама, и можда не умеју да ураде исто као мама, умеју да ураде то довољно добро. А, верујте, понекад могу и боље, поготово кад је мама уморна и не може више.
Моје уморно и запуштено лице у огледалу није ми био довољан знак да нешто променим. Аларм је почео да звони када сам почела да увиђам да радим против своје деце.
И зато је важно да мама понекад каже својој деци да не може. Зато је важно да мама дозволи да јој неко помогне, чак и кад она сама може.
Ја још увек учим себе да кажем „не могу“ онда када то осећам. Не зато што у том тренутку не бих могла још мало да се потрудим око своје деце.
Него зато што кад ја могу – нико други не може.
Аутор текста: Јасмина Дражић