Догађај који ћу памтити / Незабораван догађај (примери састава)

22 фебруара, 2021

Драги ученици,

Пред вама су два састава која се односе на неке незаборавне догађаје. Надамо се да ће вам читање оваквих састава помоћи и да ће вас инспирисати да опишете неки свој занимљив догађај. Предлажемо вам да што више читате како бисте успели да напишете садржајан и смислен састав. И не заборавите, ваша машта је бескрајна. Препустите јој се!

Foto: Canva

Догађај који ћу памтити

Био сам са породицом на мору. Уживали смо на плажи и у води. Желели смо да нам летовање потраје што дуже.

Играјући се на песку, брат и ја смо дошли на идеју да уплашимо родитеље. Мама и тата су седели испод сунцобрана и играли карте. Сваки час би поглед бацили ка нама. Знали смо да не смемо у воду без њиховог одобрења и то смо поштовали.

Искористили смо моменат када родитељи нису гледали у нас и спровели смо наш план.  Завукли смо се испод једне празне лежаљке и пратили шта ће се дешавати. 

У том тренутку мама је гледала према води и брзо је устала. За њом је трчећи стигао и тата. Трчали су наоколо и дозивали су нас. Брат и ја смо вирили испод лежаљке и смејали смо се. 

Људи су почели да се окупљају и данас дозивају. Било нам је занимљиво да гледамо ужурбане људе на плажи, који унезверено трче. 

Можда бисмо остали дуже испод лежаљке да је неки човек није померио, како би узео своје папуче. Сећам се да нас је грдио и да је дозивао наше родитеље.

Потрчали смо раздрагано према мами и тати верујући да ће и они бити поносни на нашу довитљивост.

Уплакани родитељи су нас најпре снажно загрлили, а све што је било након тога желим да заборавим. 

И сада после много година та ситуација се препричава у нашој породици. Брат и ја смо постиђени  због наших непромишљених поступака.

Након свега схватили смо да се никада не треба шалити на тако суров начин.

Један незабораван догађај

Била је субота. Мама и тата су били на послу, а сестра и ја саме кући.

Она је морала да учи, а ја сам желела да се игра са мном. Посвађале смо се. Оставила ме да гледам цртани филм, а она је отишла у собу да учи. Дотрчала сам за њом и досађивала јој све док ме није избацила из собе. Залупила је снажно врата, а ја сам хтела да их отворим. 

Ни сада не знам како сам добила снагу у том моменту. Гурнула сам врата јако.  Стакло се сручило на под. Сестра је вриснула и притрчала ми је. Руке су ми биле крваве, а стакло је лежала расуто по поду. Умотала ми је руку у пешкир, али он је убрзо попримио црвену боју.

Уплакана сестра је назвала тату на посао. Не сећам се да ли сам плакала од бола или од страха. Тата је одмах стигао. Јурили смо до Ургентног центра.

Увели су ме као хитан случај и ушивање је почело. Тата је све време био уз мене, а уплакана сестра је седела у чекаоници.

Док ми је  ушивао рану доктор ме је питао о вртићу, о другарима, о школи глуме.  Тек касније сам схватила да је причао са мном како бих заборавила на бол и на ушивање. 

Одговарала сам на питања, док су ми се сузе сливала низ образе. Када је завршио са ушивањем и превијањем тек онда се обратио тати.

Нисам била свесна да ми је живот био у опасности.  Сећам се само да ме је болело и да сам била уплашена због крви. 

Крајњи резултат тог ружног дана била су двадесет четири конца на мојој подлактици.

Прошло је много година од тада. Ожиљак на руци је и даље видљив.  Ту је да ме подсети на хирове када сам била сасвим мала. И на једну незаборавну ситуацију коју ћу памтити заувек.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама