Događaj koji ću pamtiti / Nezaboravan događaj (primeri sastava)

22 februara, 2021

Dragi učenici,

Pred vama su dva sastava koja se odnose na neke nezaboravne događaje. Nadamo se da će vam čitanje ovakvih sastava pomoći i da će vas inspirisati da opišete neki svoj zanimljiv događaj. Predlažemo vam da što više čitate kako biste uspeli da napišete sadržajan i smislen sastav. I ne zaboravite, vaša mašta je beskrajna. Prepustite joj se!

Foto: Canva

Događaj koji ću pamtiti

Bio sam sa porodicom na moru. Uživali smo na plaži i u vodi. Želeli smo da nam letovanje potraje što duže.

Igrajući se na pesku, brat i ja smo došli na ideju da uplašimo roditelje. Mama i tata su sedeli ispod suncobrana i igrali karte. Svaki čas bi pogled bacili ka nama. Znali smo da ne smemo u vodu bez njihovog odobrenja i to smo poštovali.

Iskoristili smo momenat kada roditelji nisu gledali u nas i sproveli smo naš plan.  Zavukli smo se ispod jedne prazne ležaljke i pratili šta će se dešavati. 

U tom trenutku mama je gledala prema vodi i brzo je ustala. Za njom je trčeći stigao i tata. Trčali su naokolo i dozivali su nas. Brat i ja smo virili ispod ležaljke i smejali smo se. 

Ljudi su počeli da se okupljaju i danas dozivaju. Bilo nam je zanimljivo da gledamo užurbane ljude na plaži, koji unezvereno trče. 

Možda bismo ostali duže ispod ležaljke da je neki čovek nije pomerio, kako bi uzeo svoje papuče. Sećam se da nas je grdio i da je dozivao naše roditelje.

Potrčali smo razdragano prema mami i tati verujući da će i oni biti ponosni na našu dovitljivost.

Uplakani roditelji su nas najpre snažno zagrlili, a sve što je bilo nakon toga želim da zaboravim. 

I sada posle mnogo godina ta situacija se prepričava u našoj porodici. Brat i ja smo postiđeni  zbog naših nepromišljenih postupaka.

Nakon svega shvatili smo da se nikada ne treba šaliti na tako surov način.

Jedan nezaboravan događaj

Bila je subota. Mama i tata su bili na poslu, a sestra i ja same kući.

Ona je morala da uči, a ja sam želela da se igra sa mnom. Posvađale smo se. Ostavila me da gledam crtani film, a ona je otišla u sobu da uči. Dotrčala sam za njom i dosađivala joj sve dok me nije izbacila iz sobe. Zalupila je snažno vrata, a ja sam htela da ih otvorim. 

Ni sada ne znam kako sam dobila snagu u tom momentu. Gurnula sam vrata jako.  Staklo se sručilo na pod. Sestra je vrisnula i pritrčala mi je. Ruke su mi bile krvave, a staklo je ležala rasuto po podu. Umotala mi je ruku u peškir, ali on je ubrzo poprimio crvenu boju.

Uplakana sestra je nazvala tatu na posao. Ne sećam se da li sam plakala od bola ili od straha. Tata je odmah stigao. Jurili smo do Urgentnog centra.

Uveli su me kao hitan slučaj i ušivanje je počelo. Tata je sve vreme bio uz mene, a uplakana sestra je sedela u čekaonici.

Dok mi je  ušivao ranu doktor me je pitao o vrtiću, o drugarima, o školi glume.  Tek kasnije sam shvatila da je pričao sa mnom kako bih zaboravila na bol i na ušivanje. 

Odgovarala sam na pitanja, dok su mi se suze slivala niz obraze. Kada je završio sa ušivanjem i previjanjem tek onda se obratio tati.

Nisam bila svesna da mi je život bio u opasnosti.  Sećam se samo da me je bolelo i da sam bila uplašena zbog krvi. 

Krajnji rezultat tog ružnog dana bila su dvadeset četiri konca na mojoj podlaktici.

Prošlo je mnogo godina od tada. Ožiljak na ruci je i dalje vidljiv.  Tu je da me podseti na hirove kada sam bila sasvim mala. I na jednu nezaboravnu situaciju koju ću pamtiti zauvek.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama