Млади људи данас одрастају јако споро. Инфантилизам пубертетлија је укорењен у нашем животном устројству и обичним представама о деци. Раније је живот приморавао да се деца на рад навикавају отприлике од 4 године. Од 7 година сва деца су почињала да се исповедају, односно већ с се учила да сносе одговорност за сваки свој поступак. На дете се прилично рано гледало као на човека који се спрема да буде одрастао. Оно је за ово било било плански припремано.
Заиста, на дете треба гледати као на малог одраслог човека. А принцип васпитања у наше време се врло јасно може формулисати речима једне модерне песме: „Играј док си млад.“ Док је дете мало њему се много дозвољава. Ово доводи до тога да ће чак и двадесетогодишњег дугајлију мамица и даље пазити и мазити. А скоро је незамисливо да се дете натера да ради с 4-5 година: „Оно је још мало!“
А кад се стручњаци одједном сете свеопштег заостајања деце они почињу да развијају дете вештачки. Измишљају различите развојне програме, игре. Али све је ово знак тога да деца очигледно нешто не добијају чак и у нормалним породицама. А деца не добијају елементарно општење с одраслима, њима није потребно детињасто општење, већ одрасло. Не треба родитељи да се спуштају до нивоа детета и да почињу да трче, скачу, прескачу, праве куле и градове, одрасли треба да примају децу у свој одрасли живот. Ако је дете укључено у живот одраслих, оно ће бити развијено! А савремено дете је укључено у живот својих вршњака, а не одраслих.
У једној школи у Талдому у зборници виси леп плакат с речима: „Испричај ми и ја ћу заборавити, покажи ми и запамтићу, уради са мном и научићу.“ Чини ми се да ове речи сви родитељи треба да напишу великим словима у свом стану. Стварно, ако дете зна да мајка ради негде у фабрици и да је ударник, то уопште не значи да ће одрасти као вредно. Добро је ако својим очима види како мајка стално ради, пере судове, спрема кућу, пере веш, али то још не значи да ће оно бити вредно. Треба заједно с дететом прати судове, сређивати с њим кућу, навикавати се на прање (односно чинити га учесником свог одраслог живота) и тада постоји нада да ће дете бити вредно. Дете већ са три године може да пере судове. Оно се радује што учествује у животу одраслих. Сва деца стално имитирају одрасле, само им треба омогућити да остваре своју жељу у правом раду.
Све зависи од устројства породице – родитељи стално треба да буду усмерени на то да васпитају себи помоћнике. Савремене маме и тате се одушевљено смеју и ликују видећи како њихова мила кћерка игра, имитирајући звезде поп-музике, које види на телевизијском екрану. Јано је да су у овом случају родитељи настројени на то да васпитају естрадну певачицу а не помоћницу себи. Деца врло добро осећају шта се родитељима свиђа и шта треба радити да би им се угодило.
Родитељи девојчице треба да теже ка томе да васпитају девојку која ће са 14 година бити потпуно самостална домаћица. Како ово остварити? Чини ми се да је врло важно да се не пропусти време. Сваком родитељу су потребна нека најелементарнија знања. Јер у развоју детета постоје одређене фазе кад се у њему формирају ове или оне способности. Психолозима су оне добро познате. Нажалост, у школи се не предају чак ни елементарна знања о дечјог психологији, иако ће сва ова знања практично свима бити јако корисна, јер огроман број данашњих ђака ће постати родитељи.
На пример, ако тренер води кошаркашку секцију он мора да зна да тачност шута зависи од прецизне координациј покрета. Ова кординација се формира са 12-14 година. Ово значи да ако је дете дошло у секцију кад већ има 15 година, оно никад неће имати добар шут, пошто је време кад су се формирали његови мишићи, нервни завршеци, који одговарају за прецизност шута већ пропуштено. Узгред речено, управо у овом узрасту почиње радна обука у школама. Важно је да се у ово доба дете научи да држи у рукама чекић, тестеру, шрафцигер. Иако је дете требало да научи да ради још раније, управо у овом узрасту се у њему развија способност за прецизне и префињене послове и управо у овом узрасту се може васпитати мајстор свог заната, који ће имати „златне руке“. Управо у овом узрасту – од 12 година – се деца дају у уметничку школу зато што постају способна да префињеним покретом оловке или кичице преносе своју замисао. И ова способност није повезана само с развојем мишића, већ и с развојем душевних моћи, појавом способности осмишљавања лепоте и способности да се пренесе хармонија.
У развоју деце такође постоји одређена етапа кад се утемељује сама навика на посао. Ово је отприлике узраст од 4 до 6 година. Управо у овом узрасту човек треба да почне да навикава дете на рад. Оно стварно још није способно за дуготрајан, упоран и темељан рад. Ипак дете већ треба да зна шта је рад. Оно мора да има одређене обавезе у кући. Ако се пропусти овај узраст, биће практично бескорисно навикавати дете на рад. Оно ће вероватно и моћи да направи неку ствар тако да буде веома лепа, али сам посао неће волети и неће правити сличне лепе ствари.
На пример, још је рано слати дете у продавницу по хлеб кад оно има две и по или три године. Оно просто не уме да управља својим осећањима. На пример, ако наиђе на путу на мачку све је готово: потрчаће за њом заборавивши на тамо неку продавницу. Ако дете хоће да се рита у кревету не можете да га натерате да се не рита. Оно нема где да утроши енергију и не управља собом чак ни ако га будете кажњавали каишем или руком по туру. Већ минут после казне ноге ће опет почети да се ритају, али после три године код детета се појављује способност да управља својим жељама. У њему ће се јавити жеља да потрчи за мачком, али оно већ може да савлада једну своју жељу и да испуни другу – да дође до продавнице. Код детета се помало испољава одговорност за посао који му је поверен. Ова нова способност треба да се развија зато већ од четири године дете треба навикавати на неке сталне обавезе код куће. Иначе ће време да би му се улила вредноћа и одговорност бити пропуштено.
Кад дете мало одрасте њега је могуће и треба га учинити заједничарем у правилном планирању свог живота. Једном сам чуо причу једне жене која још није била у позним годинама о томе како она учи своју унуку. Кад унука дуго моли баку да јој купи нешто веће (касетофон, одећу и т.сл) бака поступа на следећи начин. Она купује ствар, али не просто тако, већ је узима на кредит. Кад се код унуке после извесног времена појави нова жеља да купи нешто бака јој одговара: „Причекај. Да ли се сећаш, купиле смо касетофон? Засад још нисмо ни њега отплатиле. Сад штедимо новац да бисмо то отплатиле. А кад отплатимо ову ствар купићемо нову.“ Овако се унука од детињства учи да планира своје трошкове и да пореди своје жеље и могућности. Ова унука је од детињства посвећена у живот одраслих и учествује у њему стичући навике доношења одлука и одговорности за њих.
Извор: svetosavlje.org