Док пакујем одећу коју сте прерасли...

Док пакујем одећу коју сте прерасли…

Ето га опет оно доба године. Кревет у дечој соби препун је ствари које су извађене из ормана, а оне из вакуум врећа траже своје место на полици. Окружена гомилом омалеле одеће, схватам да ме у исто време стиже све – и радост што си тако порасла, али и туга – па кад си пре тако порасла!? Ти тренуци када се пакује одећа коју деца више неће носити најсликовитији су приказ неумитног тока времена. Тад схватам колико брзо све пролази, а они пред мојим очима расту, чини ми се преко ноћи. Па чекај, нема ни годину дана да сам ти купила ову хаљину, а сад већ не може ни као туника да прође!

Сваки тај тренутак испуни ме емоцијама и увек осећам као да сам толико тога пропустила. Иако сам све време ту.

А опет, било је довољно само да трепнем и да схватим колико је све пролазно. Увек у трци да нешто стигнемо. Да дође први корак, прва реч, први зуб, први дан вртића, па онда школе. А не схватамо да заборављамо друге, много важније прве ствари. Први пут кад си ме погледала у очи и насмејала се. Први пут кад си посегнуо за мојом руком. Први пут кад си ми полетео у загрљај кад сам дошла по тебе у вртић. Прве ципелице… Њих и даље чувам. И његове и њене.

А подсећају ме на те прве дане кад нисам знала баш ништа. И кад је било тако тешко знати да ли радиш праву ствар. И колико год то сулудо звучало, баш ме те ципеле подсећају на тај период кад сам се осећала несигурније, а опет снажније него икад у животу. И зато их чувам. Јер кад их узмем у руку, као да се на тренутак вратим у то време.

Једног дана, знам да ћу спаковати и последњу „бебећу“ ствар. Дуда, флашица, столица за храњење. То ће значити да више немам бебу, већ дете. Децу. Која ће полако расти у тинејџере. А тинејџери у одрасле људе. И онда више нећу морати да пакујем сву ту одећу коју су прерасли и нећу морати да размишљам где ћу сад са свим тим стварима. Све до оног паковања кад им будем помагала да све своје ствари спакују јер одлазе у нови живот. Свој живот. Тада, знам, све оно што ме сад чини нервозном и уморном, све ноћи без сна, сви тантруми и свађе због нереда у кући, све ћу то пожелети да вратим. Макар на тренутак.

Јер, тако ће брзо проћи, знам.

Али, данас није тај дан. Данас само пакујем бодиће у броју 86 јер одавно већ носиш 98. Можда за неку другу бебу која ће доћи, ако буде сувише тешко да гледам како бебеће ствари нестају из мог живота. Можда само за неки кишни дан у будућности кад будем пожелела да завирим у успомене.

И док прерастате обућу и гардеробу, играчке и многе друге ствари, теши ме то што знам да, колико год израсли, не можете никад да прерастете моју љубав.