Deca sa poteškoćama u razvoju često su neshvaćena od strane društva. I iako se nekada može razumeti da je to zbog neznanja ili straha, roditelji sigurno ne bi očekivali da podrška izostane od onih koji su se posvetili (i zakleli) čuvanju života – lekara. Međutim, nekada je baš to slučaj. Zato je majka male Emersin Fejt, preslatke jednoipogodišnje devojčice sa Daunovim sindromom, odlučila da napiše pismo svom ginekologu i da objasni čoveku koji je trebalo da joj bude podrška kroz devet meseci trudnoće, zašto je strašno reći majci da treba da abortira, jer njeno dete „nije u redu”.
Tako je krajem maja Kortni Bejker, ruku pod ruku sa svojom ćerkicom, napokon dostavila pismo lekaru koji je tokom trudnoće uočio da će njeno dete biti rođeno drugačije, a potom joj savetovao da okonča trudnoću. Pritisak da zbog ove dijagnoze ne treba da rodi nastavio se i nakon što je jasno rekla: „Ne, to je moje dete”, i zato je sada odlučila da taj teret napokon skine riječima:
„Dragi doktore,
Nedavno mi je prijateljica ispričala kako bi prilikom svakog ultrazvuka njen lekar rekao: ‘Savršen je.’ Kada je rodila dečaka sa Daunovim sindromom, otišla je kod istog lekara i pogledala ga, a on je pogledao dečaka i rekao: ‘Rekao sam vam. Savršen je.’
Njena priča me je slomila. Iako sam bila zahvalna što sam saznala za njeno iskustvo, istovremeno sam osetila neku gorčinu u ustima zbog onoga što sam ja prošla. Da ste bar Vi bili taj lekar.
Došla sam kod Vas u najtežem momentu svog života. Bila sam prestrašena, zbunjena, očajna. Tada još nisam ni znala istinu o svom detetu i baš ovakava podrška je ono što mi je trebalo. Ali umesto toga, umesto ohrabrenja, Vi ste predložili da abortiram. Rekla sam Vam njeno ime, a Vi ipak upitali da li sam svesna kako nizak kvalitet života čeka dete sa Daunovim sindromom. Potom ste, iznova, predložili da još jednom razmotrim odluku da ne prekinem trudnoću.
Od te prve posete, plašila sam se svakog termina za pregled, svakog sledećeg susreta. Najteži period u mom životu je postao gotovo nesnošljiv, jer mi nikada niste rekli istinu: moje dete je savršeno.
Ja nisam ljuta na Vas. Nisam ogorčena. Ja sam samo beskrajno tužna.
Tužna sam, jer Vas mala srca koja gledate svakoga dana ne ispunjavaju neprolaznom radošću. Tužna sam, jer ne zastanete uvek u čudu posmatrajući taj splet preslatkih malih prstiju, pluća i očiju i ušiju. Tužna sam, jer ste toliko pogrešili govoreći da će dete sa Daunovim sindromom umanjiti naš kvalitet života. Srce mi se lomi pri pomisli da te iste reči možda izgovarate nekoj majci danas, ponovo. Ali najtužnija sam zbog toga što nikada nećete imati tu čast da upoznate moju kćerku, Emersin.
A, vidite, Emersin ne samo da je naš život promenila, poboljšala i učinila ga kvalitetnijim, već je dotakla srca hiljade drugih ljudi. Dala je svrhu našem životu i radost koju rečima nije moguće opisati. Poklonila nam je najveće osmehe i više smeha i poljubaca nego što smo ikada mogli zamisliti. Ona nam je otvorila oči za pravu lepotu i najčistiju ljubav.
Sada se molim da nijedna majka ne prođe kroz ovo kroz što sam ja morala. Molim se da i Vi svakim ultrazvukom koji usledi, ugledate istinsku ljepotu i čistu ljubav.
I molim se da sledeći put, kada ugledate bebu sa Daunovim sindromom ušuškanu u majčinom stomaku, pogledate tu ženu u oči i kažete joj istinu: “Vaše dete je savršeno.”
Ovom rečenicom je Kurtni završila svoje pismo. Da li ga je doktor otvorio, verovatno nikada nećemo saznati. Ali ono što je sigurno jeste da je učinilo mnogo više od menjanja pogleda jedne osobe, dotakavši srca hiljada onih koji su podelili pismo koje je ova žena postavila na Fejsbuk stranici.
Izvor: Lola magazin