Domaći zadaci u mlađem školskom uzrastu – više štete nego koristi

Posted by Autor: Aleksandra Cvjetić 6. novembar 2019.

U nastavku je tekst koji smo preveli i preuzeli sa sajta www.salon.com, autorke Heather Shumaker, nagrađivanog pisca za odrasle i decu. Uvereni smo da će mnogi od vas imati mnogo da kažu protiv njenog stava i daju validne razloge zbog kojih možda nije u pravu, ali s obzirom na to da ono što piše potkrepljuje istraživanjima i argumentima, smatramo da je važno da se čuje.

“Ne postoji niti jedan dokaz da domaći zadaci u bilo kojoj formi i količini imaju pozitivan efekat na školovanje mlađih osnovaca.”

Ova izjava dolazi od Harisa Kupera sa Duke univerziteta, profesora koji se upravo bavi istraživanjem – domaćih zadataka i njihovog uticaja na obrazovni proces.

Da li je moguće da su sati borbe, pritisaka i suza, izgubljeno vreme za igru, da je to sve – uzalud? Da milioni porodica prolaze svakodnevno kroz iscrpan ritual koji zapravo ne donosi ništa pozitivno? Domaći zadatak je već u celom svetu toliko prihvaćena praksa da je većini odraslih strana sama ideja dovođenja njegove korisnosti u pitanje.

Ali, kad pogledate činjenice, evo šta ćete pronaći: Domaći zadaci imaju svoje benefite, ali ti benefiti zavise od uzrasta deteta. 

Za mlađe osnovce, kažu istraživanja, učenje u školi, na času, daje izvanredne rezultate, dok je dodatni posao koji moraju da obave kod kuće, pa, samo dodatni posao. Čak i za starije osnovce je veza između domaćih zadataka i akademskog uspeha minimalna u najboljem slučaju. Kad dođu do srednje škole, domaći zadaci za decu već daju određene pozitivne rezultate, ali u razumnoj meri. Granica bi trebalo da bude oko dva sata dnevno.

“Istraživanja su jasna,” slaže se Eta Kralovec, profesor sa Univerziteta u Arizoni. “Ne postoje pozitivni efekti davanja domaćih zadataka deci u mlađim razredima osnovne škole.”

Šta kaže istraživanje?

Kuper je sproveo 120 studija 1989. godine i još 60 studija 2006. godine. Ova veoma detaljna i široka analiza nije pronašla apsolutno nijedan dokaz da domaći zadaci u mlađem školskom uzrastu imaju bilo kakav pozitivan efekat na akademski uspeh. Ali jeste, s druge strane, ustanovljeno da postoji negativan efekat na formiranje dečjeg stava prema školi.

Dete koje tek polazi u školu zaslužuje makar šansu da razvije ljubav prema učenju i školovanju. Umesto toga, domaći zadaci u tako ranom periodu života, čine da deca školu shvate kao „protivnika“, pa da tako ostanu nepoželjan teret i onda kada bi za dete bilo korisno da ih radi (u srednjoškolskom uzrastu). I to na duge staze. Đaka prvaka očekuje najmanje 12 godina izrade domaćih zadataka.

Loše strane domaćeg

Tu je i negativan uticaj na porodične odnose. U milionima domova širom sveta porodice vode bitku svakog dana – zbog domaćih zadataka. Roditelji grde i pridikuju. Već premorena deca od celog dana provedenog u školi i na vannastavnim aktivnostima – protestuju i plaču. Umesto da vreme provedu zajedno i da jedni drugima pričaju o provedenom danu, porodice širom sveta su svake večeri u tom „jesi li uradio domaći“ začaranom krugu.

Kad domaći zadaci u život deteta uđu prerano, deci je teško da se suoče s njima samostalno. Potrebna im je pomoć odraslih. A onda, vrlo brzo i lako skliznu u naviku oslanjanja na mamu i tatu da će im pomagati oko zadataka ili, što je često slučaj, da će za njih RADITI domaće zadatke. Roditelji često preuzmu i ulogu policajca za domaće zadatke. A osim stalnog konflikta, uloga dežurnog policajca podriva jednu od glavnih svrha postojanja domaćih zadataka. Odgovornost.

Pobornici domaćih zadataka kažu da oni služe da decu nauče obavezama i odgovornosti. Da utvrde lekcije koje su u školi učili i stvara tu vezu na relaciji dete – škola – roditelji. Ali, oni roditelji koji žele da budu uključeni će to svakako biti – tako što će pogledati sveske i sa detetom razgovarati o tome što su tog dana u školi radili. Ne moraju da budu u ulozi policajca. A roditelj koji ne želi da se uključi? Pa, nema tog domaćeg zadatka koji će ga naterati.

Odgovornost se uči na dnevnoj bazi, na mnogo načina

Tome služe i kućni ljubimci i kućni poslovi. Šestogodišnjaku je potreban osećaj odgovornosti da bi se setio da ponese kući kišobran i kutiju za užinu. Potrebna je odgovornost osmogodišnjaku da bi se setio da uveče pripremi garderobu za školu, namesti krevet kad ustane i spakuje užinu kada pođe.

I ne treba nikako zaboraviti (što se zbog domaćih zadataka ponekad dešava) da su kvalitetan san, kvalitetno provedeno vreme s porodicom i aktivna igra neakademski prioriteti koji su vitalni za ravnotežu i dobrobit deteta. Oni takođe direktno utiču na detetovu memoriju, koncentraciju, ponašanje i potencijal za učenje. Za mlađe osnovce, učenje treba da bude aktivno svakog dana u školi. Vreme posle škole je dragoceno i treba da služi za porodicu, igru i odmor.

Šta umesto domaćeg?

Ono što daje mnogo bolje rezultate od tradicionalnih domaćih zadataka, kada je reč o mlađim osnovcima, svakako je čitanje kod kuće. Ovo podrazumeva da im roditelji čitaju ili da čitaju sami. Ključ je u tome da to bude nešto u čemu će dete uživati. Ako dete posle napornog dana u školi nema koncentraciju da vežba čitanje, neka umesto toga sluša. Ako zadaci koje dete dobija kod njega ne stvaraju veću volju za učenjem i ljubav prema školi, onda njima nije mesto u jednom danu mlađeg školskog deteta.

Mlađi osnovci zaslužuju da ne nose domaći kući. Svaki nastavnik može, ako želi, da uspostavi kulturu „nemanja domaćeg“ ili da daje domaći onoj deci koja žele. A škole bi onda mogle da mere da li i koliko raste ljubav dece prema školi i uživanje u učenju. Domaćem zadatku nije mesto u životu malog deteta. Bez ikakve su akademske koristi po dete, a mnogo je boljih načina da se iskoriste ti sati posle škole.