Не знају више, али знају боље од нас. И шта хоће и шта им треба. И како да се изборе за то.
Увек те гледају у очи и не крију своја осећања. Не скривају свој плач, говоре више истине од нас, лепше се друже и то раде искључиво из потребе и љубави, због игре и дружења а не због користи или онога с ким се играју. Воле се и заљубљују само из срца. Верују лакше.
И то због оних који им нешто кажу а не због тога шта им кажу.
Дошло време да се угледамо на та мала слатка и све паметнија створења. Нашу децу, чија год да јесу и где год да јесу. Дошло време и да од њих почнемо нешто и учити. Веселији су, смеју се више од нас, друже се више од нас, спавају више од нас. Упорнији су од нас. Мржњу још увек нису упознали.
Искрено воле и отворено нам то дају до знања. Исто као и онда када, само њима знаним разлогом, некога случајно не воле.
Енергичнији су од нас, што телом, што духом. Физички су свакако активнији.
Даровитији су, поклањају и чешће и више, био то онај њихов осмех, загрљај, топла реч или пољубац.
Био то неки швракопис или онај надахнути шарени цртеж из вртића или школице.
Увек отворено кажу шта мисле и шта осећају. Креативнији су и за разлику од нас знају да маштају. Свестранији су, нема шта их не занима, нема шта их се не дотиче. Нема шта не желе да чују и нема тога кога неће да саслушају. Што се не може рећи да хоће увек и да послушају, али добро, као да и ми њих увек слушамо.
Њихова љубав нема компромис, услов, као ни лице, ни наличје. Није им стало до новца него до љубави и пажње. За њих новац још увек нема вредност као што њихова кованица нема ни писмо, ни пару. Јер, они увек бирају и траже само љубав. И то ону најискренију могућу.
Оптимизам и ведрина су украси које не скидају са свог лица. За њихов мир, благостање и задовољство увек им је потребно само мало. Углавном љубави, топлине, игре (дружења), сна и хране. Њихова туга нема маску, њихови проблеми су мали и решиви.
Сваког дана раде на себи, теже неком напретку и у нечему напредују. Њихов загрљај нема цену, њихов пољубац тежи је од злата, а осмех вреднији од дијаманта. Док је дражесни поглед оним њиховим лепим очима топлији од сунца… Сунца, што нас греје и живот нам значи!
И онда ми учимо њих „како треба и како би требало?“. И то углавном из наших сећања и тежњи јер смо животом прилично заборавили и потиснули жељени одговор на то питање. Зар не треба мало да се угледамо на њих? Шта ви мислите о томе да ми ипак нешто научимо од њих?
Аутор: Вукоје