Ne znaju više, ali znaju bolje od nas. I šta hoće i šta im treba. I kako da se izbore za to.
Uvek te gledaju u oči i ne kriju svoja osećanja. Ne skrivaju svoj plač, govore više istine od nas, lepše se druže i to rade isključivo iz potrebe i ljubavi, zbog igre i druženja a ne zbog koristi ili onoga s kim se igraju. Vole se i zaljubljuju samo iz srca. Veruju lakše.
I to zbog onih koji im nešto kažu a ne zbog toga šta im kažu.
Došlo vreme da se ugledamo na ta mala slatka i sve pametnija stvorenja. Našu decu, čija god da jesu i gde god da jesu. Došlo vreme i da od njih počnemo nešto i učiti. Veseliji su, smeju se više od nas, druže se više od nas, spavaju više od nas. Uporniji su od nas. Mržnju još uvek nisu upoznali.
Iskreno vole i otvoreno nam to daju do znanja. Isto kao i onda kada, samo njima znanim razlogom, nekoga slučajno ne vole.
Energičniji su od nas, što telom, što duhom. Fizički su svakako aktivniji.
Darovitiji su, poklanjaju i češće i više, bio to onaj njihov osmeh, zagrljaj, topla reč ili poljubac.
Bio to neki švrakopis ili onaj nadahnuti šareni crtež iz vrtića ili školice.
Uvek otvoreno kažu šta misle i šta osećaju. Kreativniji su i za razliku od nas znaju da maštaju. Svestraniji su, nema šta ih ne zanima, nema šta ih se ne dotiče. Nema šta ne žele da čuju i nema toga koga neće da saslušaju. Što se ne može reći da hoće uvek i da poslušaju, ali dobro, kao da i mi njih uvek slušamo.
Njihova ljubav nema kompromis, uslov, kao ni lice, ni naličje. Nije im stalo do novca nego do ljubavi i pažnje. Za njih novac još uvek nema vrednost kao što njihova kovanica nema ni pismo, ni paru. Jer, oni uvek biraju i traže samo ljubav. I to onu najiskreniju moguću.
Optimizam i vedrina su ukrasi koje ne skidaju sa svog lica. Za njihov mir, blagostanje i zadovoljstvo uvek im je potrebno samo malo. Uglavnom ljubavi, topline, igre (druženja), sna i hrane. Njihova tuga nema masku, njihovi problemi su mali i rešivi.
Svakog dana rade na sebi, teže nekom napretku i u nečemu napreduju. Njihov zagrljaj nema cenu, njihov poljubac teži je od zlata, a osmeh vredniji od dijamanta. Dok je dražesni pogled onim njihovim lepim očima topliji od sunca… Sunca, što nas greje i život nam znači!
I onda mi učimo njih „kako treba i kako bi trebalo?“. I to uglavnom iz naših sećanja i težnji jer smo životom prilično zaboravili i potisnuli željeni odgovor na to pitanje. Zar ne treba malo da se ugledamo na njih? Šta vi mislite o tome da mi ipak nešto naučimo od njih?
Autor: Vukoje