Потребна је петља да би дао отказ. Замисли тек ситуацију у којој се одричеш своје професије. До ње не долази осим ако ниси дубоко разочаран или несрећан због онога што радиш.
Џесика Џентри (34) из Вирџиније је била учитељица у једној основној школи. Када је дала отказ, већина је претпоставила да је била незадовољна платом. Џесику је то наљутило, па је на Фејсбуку објавила праве разлоге и њене искрене речи су као пожар почеле да се шире друштвеним мрежама.
„Мислим да је људима лакше да верују да сам оставила подучавање због лоше плате. За мог директора је било лакше да мисли да сам отишла јер сам нашла нешто што више волим. Неко би их пустио да тако мисле, да се осете пријатно у тим нагађањима јер истина уме да буде непријатна. Па, ја нисам међу њима. То нисам ја.
Дозволите да вам кажем зашто они који имају велику страст према подучавању напуштају ту професију као да им је коса у пламену…
Стари изговор „деца су се променила“. Не. Дођавола не. Деца су деца. РОДИТЕЉСТВО се променило. ДРУШТВО се променило. Деца су само невине жртве свега тога. Родитељи раде сулуда радна времена, користе своје геџете, децу доводе у нестабилне ситуације, ту је и ужасни медијски утицаји…И онда имамо изговор да су се деца променила? Шта смо очекивали? Деца се понашају непожељно у окружењу у којем се осећају најсигурније. Тестирају у окружењу у којем знају да ће њихове грешке и понашања бити третирана љубазно и саосећајно. Када су „фино васпитана“ деца у питању – она имају бесне испаде код куће јер је тамо безбедно. Деца која преврћу столове у школи? Она у кући немају сигурно место. Наша учионица је прво место где су чули „не“, где су им постављене границе, а љубав се изражава поштовањем. Реченица „деца су се променила“…
У сред свега овога, треба да будемо школе 21. века. 1 на 1 – ученик са технологијом. Ох, у реду. Онда заборавите основе грађења односа. Деца већ не знају да тумаче друштвене знакове и да се понашају на одговарајући начин у окружењу. Хајде да их затрпамо са још геџета јер то изгледа добро на нашем сајту. Током једног разговора за посао су ме питали: „Какви сте с технологијом? То нам је важно.“ Ухх…Чујем да је шимпанза Бобо технички прилично поткована. За себе мислим да сам сјајна са децом.
Уместо да родитељима вратимо одговорност и учинимо их нашим партнерима, усвојили смо психологију корисничког сервиса. Видела сам свађе на Фејсбуку о похађању наставе и оправдањима. Па ево у чему је ствар – не могу да научим ваше дете нечему ако није у школи. Нападали су ме родитељи који су хтели да иду са нама на школски излет али нису видели три поруке које сам им слала и онда када су кренули на пут, све време су гледали у своје телефоне. Било је родитеља који неколико пута нису ни дошли на отворена врата, а онда су били бесни када сам одбила да их примим после школе. Има и родитеља који су рекли да ми није дозвољено да њиховој деци кажем „не“.
Моје психичко и физичко здравље је било угрожено сваки дан. Знала сам да ваша деца заслужују и треба им много више него што добијају. Кад ВОЛИШ своју децу и СТРАСТВЕН си у својој мисији, растури те када их видиш да долазе у прљавој одећи, из хаоса у кући, када знају да им треба више него што ти можеш да им даш у учионици, уз све мање подршке, с различитим инвалидитетима…то те сломи. Једемо јер смо емотивно растројени, лежимо на каучу да бисмо се искључили. Фитиљ нам је тако кратак, да наше породице пате.
Ето зашто.
Напокон сам схватила – не можеш их све спасти. Не можеш помоћи ни 21 детету ако ниси здрав. Ако ти твоје психичко и физичко здравље нису приоритет, ниси добра ни за њих 21.
Оставила сам свој фонд за пензију, плаћено боловање (46 дана ми је остало неплаћено). Нисам отишла због боље плате.
Решила сам да почнем с мојим дететом код куће. Да покушам да помогнем и другим мамама. Јер заиста верујем да све почиње ту. Пронашла сам нешто на шта могу да извршим утицај, што ме не оставља празном и бескорисном за друге.
Можда сам отишла из учионице, али још се борим за те клинце. Само то сада изгледа другачије.“
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=10105548277289709&id=7821126
Извор: Ноизз